Бројни медији у Србији коментарисали су састављање листе опозиције окупљене око „култа студената“ у Смедеревској Паланци пред локалне изборе. Ударну пикантерију унео је Драган Ђилас који је у неком подкасту описао како су два самопроглашена студента с „партизанским“ именима, Алек и Калуђер, дошли на састанак и почистили неке локалне народне посланике који су, ко ће га знати зашто, „пали на испиту из морално-политичке подобности“.
За некога ко је јуче слетео на београдски аеродром, а у Србији није био последњих годину и по дана цела слика делује као да је из неког бекетовског театра апсурда.
Некакви опскурни ликови соле памет једном од лидера опозиције. Коначно, Ђилас је некада био лидер ДС, а сада је лидер ССП. Дакле, скоро деценију, до почетка процвата култа студената, био је најјачи човек опозиције.
Тачно је да српска опозиција углавном наступа „оштро и без везе“, а сада је изгледа прешла у минималистичку фазу и наступа само „без везе“.
Публицисти наклоњени властима ову опскурну сцену тумаче као раскол у опозицији. А, неки од њих то са задовољством посматрају.
Сцена може и тако да се тумачи.
Мене је, међутим, забринула.
Јер, Ђилас је као најјачи политичар у опозицији обавезан, не само према својој странци него и према српском друштву да чува своју странку.
Наравно, Ђилас није једини, он је један од многих.
Мистериозно је зашто су опозиционе странке у протеклих годину и по дана одлучиле да се самоукину
Када су почели „студентски“ протести, све опозиционе странке обузела је очајничка нада да ће власт пасти државним ударом изазваним новопронађеним „култом студената“. И то је легитимно. Легитимитет је нестао када је кренула деструкција високошколског образовања која се проширила на све и свашта, на школе и дечје вртиће. То лудило је већ требало да буде опомена опозиционим странкама да су „забраздиле“. Уместо да попију чашу воде, а можда и нешто јаче, и размисле о својој функцији и идентитету, оне су слепо пратиле невидљиво вођство култа.
У тих годину и по дана опозиционе странке, готово све, изгубиле су идентитет, а сва је прилика и значајан део чланства и инфраструктуре. Све време имао сам утисак да се преда мном одвија нека Grand Guignol хорор представа.
То, готово сумануто, понашање опозиционих странака, прецизније, њихових лидера, тражи неку психолошку анализу.
Мене пак занима политички аспект.
Како и зашто би неко поништио свој идентитет грађен годинама „само да власт падне“. А, шта после?
То је обично питање.
Комплексније питање јесте оно о зрелости српске демократије. Демократије нема без странака. Оне су једини могући носилац политичког система. Оне артикулишу појединачна мишљења у групна, оне наступају на изборима, оне добијају или губе власт на изборима, од председника државе до месне заједнице. Увид у светска искуства демократских поредака показује да је ово правило без изузетка.
Стога је потпуно мистериозно зашто су опозиционе странке у протеклих годину и по дана одлучиле да се самоукину.
На страну то што им је вероватно одмах после почетка „студентских“ процеса морало бити јасно да је процес инспирисан и организован од спољних чинилаца, али нису смеле да пониште саме себе.
Ово је озбиљан друштвени проблем.
Лако је рећи да је наша демократија млада и незрела. Коначно у свим бившим социјалистичким државама демократија је млада, али више није незрела. Видно је да су се странке формирале, да не нестају после губљења избора, да не нестају тиме што их је лидер напустио или запустио. Појаве се и такве, али њих видимо као летњу кишу.
Изгледа пак да се у Србији летња киша пропадања опозиционих странака претворила у пљусак. Моду је почео Коштуница оставивши странку после пораза на изборима, као „морални чин“, иако је био савршено свестан да нема замену. Тадић је донекле замењен тим истим Ђиласом, да би се и Ђилас после пораза на страначким изборима одлучио да дигне руке од политике и тек пет година касније је основао ССП. Коме је оставио Демократску странку, гледамо, не без чуђења. Можемо наћи и пуно примера „слабијег калибра“. Као да су политичари у Србији прављени од слабијег материјала.
И у Уједињеном Краљевству лидер странке оде када изгуби на изборима, али иза њега стоје десетине спремних да га наследе, а о структури странке да не говоримо. Она постоји деценијама, па чак и вековима.
Изгледа да се у Србији летња киша пропадања опозиционих странака претворила у пљусак
У Србији, с друге стране, на власти имамо странку која цвета. Боље јој иде него ватерполо репрезентацији. Међутим, једно је то што сам импресиониран како се Вучић стара о својој странци и политичарима који је воде, а друго што ми опозиционе странке делују као неко ко, револтиран поразом од Вучића, уништава сопствену странку.
Болест се проширила и на структуралне делове друштва. Ректор, који и није нека власт, солидарише се с „блокадерима“, очекујући, основано је претпоставити, неку политичку корист, и уништава сопствени универзитет. Замислите када би директор фирме финансијски или организационо уништавао своју фирму зато што је против актуелне власти. Ако је фирма приватна, то не би дуго потрајало. Власници би га брзо сместили у неку установу затвореног типа.
У поменутом Уједињеном Краљевству – које је парадигма, па и „проналазач“ парламентарне демократије –имао сам прилику да будем посматрач избора на којима је Тони Блер победио конзервативце после деценију и по власти коју је оличавала Маргарет Тачер. У Британији – да се манем дугачког назива –парламентарни избори воде се за свако место појединачно. Дакле, имају једнокружни већински систем у коме су изборне јединице 55.000–80.000 бирача и победник је онај ко има највише гласова, дакле, не мора да има већину. Суров систем. Изађе 40.000–60.000 бирача и победник има 20.000–40.000 гласова. За кандидовање је довољно 10 потписа које вероватно можете прибавити у својој локалној кафани. На тим изборима се појавила и странка „Јоги летача“. Њени кандидати су добијали 200–300 гласова, вероватно оних који су генерално револтирани нечим, јер је мало вероватно да их је таква странка могла нечим привући.
Па, и то је демократија.
Иако очекујем да ће на овим изборима наши јоги летачи проћи слично, знам да то није добро. Србији су на дуге стазе потребне опозиционе странке које ће се, наравно, смењивати на власти. Нажалост, то није роба која се може купити у радњи, и оне саме морају да се отрезне и прихвате посла, за добробит свих нас.
ФОТО: Компас/илустрацијаСТАЊЕ НА ТЕРЕНУ
– Изборна тишина почиње 26. марта у поноћ и траје до затварања бирачких места у недељу у 20 часова.
– У свих десет општина право гласа има укупно око 245.000 бирача.
– Највише гласача уписано је на листама у две општине: Смедеревска Паланка и Аранђеловац (око 42.000).
– Најмања изборна јединица је градска општина Севојно са око 6.400 становника.
– Специфичност Бора су мањинске листе и еколошка удружења, која традиционално освајају значајан број мандата и често су кључни фактор за формирање већине
