Обележен Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја у Јајинцима, присуствовао Мацут

Дан сећања на страдање Срба, Рома и Јевреја током Другог светског рата обележен је данас државном церемонијом код Централног споменика у Спомен-парку – Јајинци, а предводио је премијер Србије у техничком мандату проф. др Ђуро Мацут.

Венац је у име Владе Србије положио Мацут, а након што је оркестар Гарде Војске Србије извео химну – Боже правде, венце и цвеће положили су и начелник Генералштаба Војске Србије Милан Мојсиловић са представницима Министарства одбране, представници Града Београда, чланови Националног савета ромске националне заједнице Србије, представници Јеврејске заједнице Србије и чланови породица настрадалих.

Цвеће и венце положили су и представници дипломатског кора, међу њима и амбасадорка Израела у Србији Авивит Бар-Илан, као и изасланици војних мисија страних земаља у Србији.

На помену се у књигу жалости уписао и проф. др Мацут, у којој је навео да је наша трајна обавеза да памтимо и чувамо сећање на животе страдалих у Јајинцима.

– Са дубоким пијететом према свим невино страдалим на овом месту, чувамо сећање на њихове животе и њихову патњу. Наша је трајна обавеза да памтимо и да будућим генерацијама оставимо завет да чувају мир, достојанство човека и право свакога на живот и слободу. Србија неће заборавити Јајинце. Вечни помен невино страдалима – написао је Мацут.

Присутнима се обратио преживели логораш Милинко Чекић, који је указао на страдање српског народа на читавом простору тзв. НДХ, окупиране Србије и Београда, истичући да је света дужност свих нас да памтимо и сведочимо о страдању убијених.

Чекић је навео да је околина Београда премрежена гробницама невиних жртава уморених у логорима Бањица, Топовске шупе, на Аутокоманди и Старом сајмишту.

– Стратишта се налазе свуда око нас: Јабука код Панчева, Бежанијска коса, Беловница јама код старог бежанијског гробља, Јеврејско гробље на Бежанији, као и неколико локација у процесу чишћења – рекао је Чекић.

ФОТО: TANJUG/ DEJAN ŽIVANČEVIĆ

Чекић је нагласио да се на сваком од тих места помиње број од пет до осам хиљада сахрањених.

– Само на списку, који се данас брижљиво чува у једном београдском архиву, забележена су имена 10.084 логораша, убијених у кругу логора Старо сајмиште. За сваку од тих жртава сачувани су сви лични подаци, као трајно сведочанство о њиховом постојању и страдању – рекао је Чекић.

Указао је и на трагичну судбину заробљених Срба из Поткозарја који су систематски убијани у логорима Јасеновац, Сисак, Јастребарско и Доња Градина, али и на многим другим стратиштима широм територије бивше НДХ и окупираног Београда.

– То што мајке тих страдалника никада нису сазнале где су завршили њихови синови, криви су они који спискове до данас нису објавили – поручио је Чекић.

Такође, он је навео и да су реке Уна, Врбас, Босна, Дрина, Дунав и Сава постале велике – сабирне – гробнице српског народа.

– Ове реке су постале велике сабирне гробнице, које су у својим вировима, меандрима и врбацима за све време сахраниле посмртне остатке више десетина хиљада српских жртава зверски убијених од стране усташа, домобрана и других острашћених извршилаца, а уз благослов Хрватске католичке цркве и тадашњег местодржца Независне Државе Хрватске – казао је Чекић.

Подсетио је и на стравичне догађаје када је река Сава доносила тела убијених Срба у Јасеновцу и другим стратиштима, која су свакодневно стизала до Београда, често увезана у језиве гомиле и сплавове.

– Људи који су их извлачили знали су одакле те жртве долазе, али о томе, под претњом, нису смели међусобно проговорити ни реч. Извађена тела су ужурбано сахрањивана без икакве евиденције у већим или мањим масовним гробницама, набацана у више слојева, без сандука, многа потпуно нага и у полураспаднутом стању – навео је Чекић.

Додао је да, иако места страдања никада нису званично обележена, сведоци тих догађаја су својим сећањима забележили оно најважније – микролокације више хиљада гробова на простору између Куле Небојше и бастиона Светог Јакова.

– Данас се на том месту одржавају концерти, поп и рок музике, пева се, игра и слави, а људи који ту долазе не слуте да газе по гробовима наших предака. Како то данас можемо да разумемо и прихватимо? Кад посматрате тај уређени парк, древне зидине тврђаве и реку, ништа на површини не указује на страшну истину која лежи испод, на читавим слојевима неистражених гробница – навео је Чекић.

Према његовим речима, то је израз суровог историјског прагматизма и сведочанство о никада истраженој трагедији страдалничког српског народа.

– О понашању хрватских власти према Србији и историјском страдању нашег народа данас не морам рећи готово ништа више. А шта и рећи? Протераше народ, прекрстише и побише толики народ, па ипак не колико су хтели, већ колико год су могли, без трунке стида и кајања, опроста, пред народом и историјом. Наша је света дужност да памтимо, да сведочимо, да никада не заборавимо – поручио је Чекић.

Стрељања у Јајинцима трајала су од јула 1941. до новембра 1943. године, а немачки Гестапо је од 8. новембра 1943. до 2. априла 1944. године вршио ексхумацију и спаљивање лешева, како би сакрио трагове злочина.

Комисија за утврђивање ратних злочина, која је формирана одмах по завршетку Другог светског рата, након истраге је изнела податак да је на стратишту у Јајинцима страдало 80.000 људи.

У Јајинце су редовно довођени и стрељани логораши из Бањичког логора, а као место за стратиште изабрано је бивше војно стрелиште у близини Јајинаца, испод Авале, као најпогоднији простор како за погубљења десетина хиљада људи, тако и за сахрањивање оних који су убијени угљен-моноксидом у душегупкама.

Околна густа шума и постојање насипа и грудобрана чинили су цео простор адекватним за неометана стрељања.

Стрелиште се налазило на друму Београд–Авала у селу Јајинци. До њега се долазило из два правца – из Београда и из Раковице.

Заробљеници осуђени на смрт довођени су у Јајинце Авалским друмом из београдских затвора и логора. По изласку из камиона, жртве су уском, кривудавом стазом спровођене до места егзекуције. На путу до стратишта некада би сатима чекале испод надстрешница импровизованих барака, до тренутка када би дошао ред за њихово погубљење.

За копање рака у Јајинцима, у које су сахрањивана тела стрељаних и угушених угљен-моноксидом, били су ангажовани радници са Централног и Новог гробља у Београду. Масовне гробнице су копане за 100 до 300, а некада и више лешева.

Спомен-парк Јајинци има више сегмената и његово формирање почело је 7. јула 1951. године постављањем споменика на самом улазу у споменички комплекс.