Октобар 1946. означио је завршницу главног нирнбершког процеса, у којем су водећи представници нацистичког режима одговарали пред међународним судом. Осам деценија касније, његово наслеђе и даље отвара питање како утврдити личну одговорност за злочине организоване кроз државни апарат.
После Другог светског рата савезници су се суочили са задатком који је превазилазио кажњавање појединачних убистава. Требало је доказати улогу руководилаца у систему агресије, прогона и масовног уништавања. Одговорност је морала да се испитује и тамо где оптужени нису лично извршавали злочине на терену.
Међународни војни суд у Нирнбергу формирале су Сједињене Државе, Велика Британија, Совјетски Савез и Француска. Главни процес почео је у новембру 1945, а пресуде су изречене почетком октобра наредне године. Пред судом су се нашли преживели представници политичког, војног и других делова нацистичког руководства.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Пресуде нису биле истоветне за све оптужене. Дванаесторица су осуђена на смрт, седморица на затворске казне, а тројица ослобођена. Мартин Борман осуђен је у одсуству, док је Херман Геринг извршио самоубиство пре погубљења. Десет осуђених обешено је 16. октобра 1946.
Те разлике су важне за разумевање самог процеса. Суд је требало да утврђује одговорност конкретних људи на основу оптужби и доказа, уместо да припадност пораженом режиму аутоматски претвори у једнаку казну. Нирнберг је зато остао и предмет правних и историјских расправа о начину на који је правда спроведена.
Како доказати злочин организован из канцеларије
Нацистички систем оставио је велики број докумената: наређења, преписку, извештаје и записнике. Тужилаштво је користило ту грађу да покаже како су одлуке доношене и спровођене. Документ је могао да повеже руководиоца са политиком чије су последице наступале далеко од његове канцеларије.
Пред судом су коришћени и сведочења и филмски материјал. Њихова улога била је да допуне писану грађу и покажу последице поступака о којима су службени списи понекад говорили бирократским језиком. Тако су се у истом процесу сусретали административни траг злочина и искуство људи погођених тим злочином.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗа историографију је тај поступак отворио простор за изучавање читавог механизма власти. Од наређења до његовог извршења постоји низ учесника, институција и одлука. Разумети тај низ значи објаснити како организовано насиље постаје свакодневни посао државних органа.
Ипак, историјско објашњење и судска пресуда немају исти задатак. Историчар може да истражује широке узроке и друштвене услове, док суд мора да одлучи о одговорности одређеног оптуженог. Нирнберг је показао колико су та два посла повезана, али и зашто се не могу потпуно изједначити.
Наређење надређеног и лична одлука
Повеља суда обухватала је злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности, као и учешће у одговарајућем заједничком плану или завери. Таква поставка омогућила је испитивање и припремања агресивног рата и поступака према цивилима и заробљеницима.
Према Повељи, службени положај оптуженог, укључујући положај шефа државе, није сам по себи ослобађао одговорности. Ни поступање по наређењу владе или надређеног није било аутоматски основ за ослобађање, иако је могло да се разматра приликом одмеравања казне. То је било пресудно за суочавање са одбранама заснованим на хијерархији.
ФОТО: piemags/W23 / Alamy / ProfimediaТај принцип не значи да су сви учесници имали исту моћ или исту одговорност. Он захтева да се испита шта је конкретан човек радио, шта је знао и како је његов поступак доприносио злочину. Без таквог испитивања, позивање на систем може да прикрије одлуке појединаца који су систем стварали и одржавали.
Наслеђе које није уклонило политичке препреке
Нирнберг није обухватио све починиоце, нити је завршио послератно процесуирање нацистичких злочина. После главног суђења уследили су други процеси, посвећени различитим групама учесника. Истраживање злочина и утврђивање одговорности наставили су се и у националним судовима.
Истовремено, расправе о Нирнбергу укључују питање селективности: судиле су силе победнице представницима поражене државе. Та околност остаје важна за оцену процеса, али сама по себи не поништава документоване злочине и одговорност оптужених. Историјска критика мора да разматра и политички контекст и конкретне доказе.
Осамдесет година после октобарске завршнице, најтрајније питање Нирнберга јесте како спречити да се власт претвори у заклон од одговорности. Његово наслеђе не обећава да ће сваки злочин бити кажњен. Оно показује зашто су документовање, сведочење и утврђивање личне улоге неопходни када се насиље спроводи у име државе.
