Италијански адвокат Анђело Фиоре Тартaљa постао је симбол борбе за правду војника који су, након службе у оквиру италијанског контингента КФОР-а на Косову и Метохији, оболевали од тешких малигних болести. У разговору за Српски недељник Компас говори о тој правној борби
Слике разорених мостова, препуних склоништа и ноћног неба осветљеног пројектилима одавно су постале део колективног сећања на НАТО бомбардовање 1999. године. Временом ће те слике бледети, а приче ће се преносити докле год буде оних који их памте. Ипак, део стручне јавности већ деценијама упозорава на то да будућим генерацијама не остављамо само сећања и сведочанства, већ и много опипљивије последице. Зато се као суштинско питање све чешће намеће не само шта се догодило током 78 дана бомбардовања већ шта је уследило и шта се тихо и упорно наставља годинама након тога.
Питање утицаја осиромашеног уранијума на здравље становништва није престало потписивањем Кумановског споразума, напротив, нећемо погрешити ако кажемо да је у годинама које су уследиле тек добило на значају и почело да се отвара у пуној мери.
Ова тема се изнова актуелизује сваким новим извештајем о броју оболелих од карцинома. Србија се већ годинама налази у самом врху европских статистика по учесталости и смртности од малигних болести, а према подацима Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ сваке године се региструје скоро 40.000 нових случајева оболелих од рака.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДок Србија већ дуже од две деценије и даље нема ниједан званичан извештај који би дао праву слику о томе које су последице засипања Србије муницијом са осиромашеним уранијумом, у Италији је ова тема већ добила кокретан судски епилог.
У средишту тих пресуда налази се италијански адвокат Анђело Тартаља који је пред италијанским судовима успео да докаже оно што је дуго било предмет оспоравања – узрочно-последичну везу између осиромашеног уранијума и оболевања од канцера. Тартаља заступа италијанске војнике који су током бомбардовања 1999. боравили на Косову и Метохији, а који су се по повратку суочили с дијагнозама тешких малигних болести које су мењале њихове животе. С првим случајем, још 2000. године, почела је дуготрајна правна борба против државе Италије, која је оптужена да своје војнике није адекватно заштитила нити информисала о ризицима боравка на територији која је гађана муницијом са осиромашеним уранијумом.
„Пред судовима је добијено 500 пресуда које утврђују узрочно-последичну везу између прашине осиромашеног уранијума и наночестица тешких метала и туморских обољења“, каже Тартаља за Српски недељник Компас.
У појединим случајевима досуђене су и значајне новчане одштете, по неколико стотина хиљада евра, чиме је правна одговорност државе постала не само симболична већ и материјална.
Важан механизам у борби Анђела Тартаље јесте докторка Рита Чели, специјалиста правне медицине и осигурања са Универзитета у Торину, консултанткиња државне комисије која је истраживала ефекте осиромашеног уранијума на италијанске војнике. Она је вештачила све Тартаљине клијенте који су 1999. били на Косову, а касније оболели од канцера.
ФОТО: REUTERSНа темељима правне борбе Анђела Тартаље, адвокат Срђан Алексић већ годинама води правне поступке у име грађана Србије и бивших припадника војске. Прву појединачну приватну тужбу против НАТО, са захтевом за накнаду штете због оболевања које се доводи у везу с бомбардовањем осиромашеним уранијумом, поднео је 2021. године.
Алексић је до сада поднео више десетина тужби које чекају правни епилог. Кључни део тих поступака чине медицинске анализе које су, по узору на италијанску праксу, рађене у лабораторијама у Италији и које, према његовим тврдњама, потврђују присуство осиромашеног уранијума у организму оболелих од канцера.
„До сада имамо око 30 тужби, две су првостепене, али се чека жалба Србије на њих. Судска пракса која нам иде у прилог јесте 500 италијанских пресуда. Што се тиче узрочно-последичне везе, она је апсолутно доказана и то не може нико да оспори. Ми тражимо пут и начин како да наши људи који су жртве осиромашеног уранијума добију помоћ и заштиту пред судским поступком.
„Ми смо у почетку 2022. поднели и тужбу против НАТО. Током поступка, 2023. НАТО се изјаснио да има имунитет. Србија је то потврдила. Ми смо оспорили тај имунитет, поднели смо жалбу против такве одлуке и чекамо да видимо каква ће бити одлука апелационог суда“, каже Алексић за Српски недељник Компаси додаје да се његовој канцеларији, до сада, овим поводом јавило око 4.000 људи. Имунитет на који се НАТО позива, а који Алексић помиње, потиче из документа који су 2005. потписали Вук Драшковић, тада министар спољних послова, и тадашњи генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер – о транзитним аранжманима, којим Србија и Црна Гора потврђују спремност да дозволе снагама НАТО-а и земаљама нечланицама НАТО-а које дају трупеза операције подршке миру да прелазе преко њене суверене територије.
Пред судовима је добијено 500 пресуда које утврђују узрочно-последичну везу између прашине осиромашеног уранијума и наночестица тешких метала и туморских обољења
На питање да ли споразум из 2005. може ретроактивно да се примени на догађаје из 1999, Алексић сматра да не би требало да може.
„Да ли је неко 2005. размишљао о последицама које тај имунитет повлачи са собом, то не знам, али ми сматрамо да имунитет који је ретроактивно дат не може да има правно дејство. За сада имамо такву одлуку која каже да НАТО има имунитет. Уложили смо жалбу, очекујемо да наше правосуђе на то одговори.“
Да ли НАТО у овом случају може ретроактивно да се позове на имунитет питали смо и Анђела Тартаљу.
„Јасно је да се не слажемо око питања човечности, али ако се и даље буде тврдило да НАТО има имунитет, онај ко га је доделио преузима сву одговорност за нанету штету.“
Алексић објашњава да не тврди да је свако ко је боравио на Косову и Метохији, нити сваки оболели од карцинома у Србији, жртва последица деловања осиромашеног уранијума.
„Међутим, за сваког за кога се утврди, путем истих метода и начина на који је радио италијански адвокат Анђело Тартаља, онда је то то. Све анализе наших грађана су рађене у Италији у институтима за нанотехнологију. Све су то међународно признати институти“, објашњава Алексић и подсећа да је током НАТО бомбардовања 1999. осиромашеним уранијумом гађано више од 100 локација.
Тачна количина осиромашеног уранијума која је током 78 дана НАТО агресије бачена на територију Србије није позната, а процене се крећу између 10 и 15 тона. Иако званичних извештаја о последицама бомбардовања по здравље српског становништва нема, домаћи лекари из различитих области упозоравају на то да је НАТО, употребом осиромашеног уранијума, „посејао“ отрове широм Србије, који су завршили у ваздуху, земљи, води и ушли у ланац исхране.
На употребу муниције с продуженим дејством скреће пажњу и Алексић.
„Одговорност НАТО је велика и сматрам да треба да тражимо њихову одговорност за загађење животне средине јер они су употребили муницију која има продужено дејство. Количина баченог осиромашеног уранијума није само злочин против човечности већ и против Бога. Трајно су нам загадили животну средину. Поред овога што тражимо накнаду штете за болесне, сматрам да и држава треба да тражи да НАТО мапира места где још увек има осиромашеног уранијума. Држава је 2005. очистила југ Србије и места која су бомбардована, а да ли тога има још – не знам… Међутим, сигуран сам да постоје технике и начини како то може да се утврди“, подвлачи наш саговорник и додаје:
„У међувремену с господином Тартаљом разматрамо да пред европским судом правде у Луксембургу поднесемо тужбу против земаља Европске уније и НАТО због загађења животне средине. С обзиром на то да је Србија у преговорима за приступање ЕУ, сматрамо да би тај суд био адекватан иако је он надлежан само за чланице Европске уније. Такође, већина земаља ЕУ биле су и чланице НАТО које су учествовале у мисији 1999. и у бомбардовању, и зато сматрамо да би тај суд био надлежан и за овај случај.“
Последице НАТО бомбардовања и осиромашеног уранијума осећају се и данас у телима људи и природи. Италијанске судске пресуде показују да је могуће доказати узрочно-последичну везу, док у Србији ова борба и даље траје, и упозорава на то да ратне последице не бледе заједно са сећањима.
