На СП 2026. године, које се од 11. јуна до 19. јула одржава у САД, Мексику и Канади, играће 1.248 фудбалера из 48 земаља. А колико заправо кошта једна таква игра? Укратко – непристојно много

Да цареви Флавијевске династије живе у 21. веку, вероватно не би градили Колосеум. Вероватније је да би купили телевизијска права за Светско првенство у фудбалу.

Јер мало шта у историји човечанства успева да на месец дана заустави свет. Да испразни улице, напуни кафиће, помери радно време, политичке расправе стави на друго место и натера милијарде људи да гледају једну исту ствар у исто време.

Стари Римљани то су звали „panem et circenses“ – хлеба и игара. Две хиљаде година касније, у свету је хлеба све више, а игре су постале спектакл какав ни најмаштовитији римски цареви нису могли да замисле.

Као што је Ђани Инфантино, председник FIFA, ове године на Светском економском форуму у Давосу рекао:

– Свет стане због светског првенства. Фудбал утиче на животе и расположење људи као ништа друго.

Графика која показује колико новца је у игри за Мундијал 26

На Светском првенству 2026. године које се од 11. јуна до 19. јула одржава у САД, Мексику и Канади, играће 1.248 фудбалера из 48 земаља. А око њих ће се вртети десетине милијарди. Долара или евра, сасвим свеједно. Милиони људи путоваће преко океана да би присуствовали утакмицама, а милијарде ће их гледати на одавно не тако малим екранима. И док негде и даље буду трајали прави ратови, на стадионима ће се водити они симболични. Политичари ће наставити да размењују тешке речи и претње, а репрезентације држава које не могу очима да се виде размењиваће заставице пре почетка утакмице. И зато је Мундијал много више од фудбала. Можда и најскупљи, најгледанији и најуспешнији облик „игара“ који је људска цивилизација икада произвела.

А колико заправо кошта једна таква игра? Укратко, непристојно много.

FIFA је за четворогодишњи циклус који кулминира Мундијалом 2026. пројектовала рекордних 13 милијарди долара прихода, што је чак око 70 одсто више него у циклусу завршеном Светским првенством у Катару 2022. године. Само првенство у САД, Канади и Мексику требало би да генерише готово девет милијарди долара, чиме ће постати најуноснији спортски догађај у историји. То је већ економија достојна озбиљне државе.

И инклузија и економија

Највећи део тог новца долази из нечега што већина навијача у ствари и не види – телевизијских права. FIFA од продаје преноса очекује више од четири милијарде долара. Другим речима, највећи део новца неће бити зарађен на стадионима, већ у дневним собама, кафићима, хотелима, аеродромима и на мобилним телефонима широм планете. Лопта ће се котрљати по трави, а милијарде ће се окретати на екранима.

Одмах иза телевизије долазе спонзори. Компаније као што су Adidas, Coca-Cola, Visa, Hyundai, Qatar Airways и десетина других глобалних брендова платиле су право да буду део највећег спортског спектакла на свету. Приход од маркетиншких и спонзорских уговора процењује се на готово три милијарде долара. И сигурно нису бацили паре. Јер то није цена рекламе, већ директног приступа емоцијама милијарди људи у сваком ћошку великог света.

Није случајно што се највећи Мундијал у историји игра, уз Мексико и Канаду, управо у Сједињеним Америчким Државама.

Да не заборавимо улазнице. FIFA је саопштила да је за око седам милиона места на стадионима стигло више од 500 милиона захтева из целог света. То значи да на свако расположиво место долази више од седамдесет заинтересованих људи. Процене говоре да би само продаја улазница и VIP пакета могла да премаши три милијарде долара, што је више него троструко у односу на Катар 2022. године.

Што нас доводи до питања свих питања. Шта је заправо FIFA хтела да постигне проширењем Мундијала са 32 на 48 репрезентација? Званични одговор гласи – већа заступљеност света, прилика да се материјализује идеја о фудбалу као интегративној сили која спаја нације и народе. Пословни одговор, скоро сигурно, гласи – веће тржиште.

Да будемо поштени, прича није сасвим профитерска. Тешко је рећи да у званичном објашњењу FIFA нема истине. Светско првенство је деценијама било својеврсни парадокс. Звало се светско, а највећи део учесника долазио је из Европе и Јужне Америке. Африка, са више од милијарду становника, углавном је имала свега пет представника. Азија, у којој живи више од половине човечанства, тек четири или пет. Океанија често ниједног. За многе земље пласман на Мундијал био је толико далек циљ да је више личио на научну фантастику него на реалан спортски успех.

Проширењем на 48 репрезентација ствари су почеле да се мењају. Африка је добила готово дупло више места. Азија такође. Океанија је први пут добила загарантованог представника. На највећу фудбалску позорницу почеле су да стижу земље које су генерацијама посматрале Мундијал издалека.

Из тог угла, тешко је оспорити аргумент да је Светско првенство постало светскије него икада раније. Али ту се прича не завршава.

Јер додатних 16 репрезентација не значи само више фудбалера и више утакмица. То значи и више телевизијских преноса, више реклама, више спонзора, више путовања, више продатих дресова, више нових претплатника спортских канала, више навијача и – више новца. Турнир је са 64 утакмице порастао на чак 104. За љубитеље фудбала то значи више садржаја. За FIFA то значи још 40 нових прилика за зараду.

Изложен трофеј намењен победнику светског првенства у фудбалу, популарна Богиња

Генијалност система

Због тога је можда погрешно посматрати проширење Мундијала као сукоб идеала и профита. Реч је, по свему судећи, о много занимљивијој појави.

Први пут у историји интереси FIFA и интереси малих фудбалских земаља готово савршено су се поклопили. Једни су желели место за столом. Други су желели да за столом седи што више људи. Резултат је турнир који је истовремено демократскији него икада и комерцијалнији него икада.

Потпуна генијалност система. Што више света учествује, више света гледа. Што више света гледа, више новца је у игри. А што је више у игри, веће су шансе да се следећи пут за истим столом нађе још неко ко је до јуче веровао да тамо никада неће седети.

Наравно, било би наивно веровати да фудбал решава сукобе. Не решава. Када се утакмица заврши, ратови остају ратови, политичке кризе се настављају, а интереси великих сила остају исти. Ипак, постоји нешто готово надреално у чињеници да ће овог лета репрезентација Ирана играти фудбал на тлу Сједињених Америчких Држава. Током претходних месеци чак се спекулисало да ли ће Иран уопште учествовати на првенству због безбедносних и политичких тензија, али је FIFA на крају остала при ставу да ће се утакмице играти према плану. Тако ће Иран своје мечеве групне фазе играти у Лос Анђелесу и Сијетлу, на америчком тлу.

И док се то буде дешавало, у једном делу света говориће се о ракетама, дроновима, Ормоском мореузу, кршењу прекида ватре, а у другом ће се анализирати формације, офсајди и проценат поседа лопте. Живот ће се негде мерити паузама између ваздушних узбуна, негде надом за гол у зауставном времену.

То није контрадикција. То је Мундијал. На месец дана сви пристају на иста правила. Деведесет минута. Једна лопта. Два гола.

А у средишту те глобалне представе налази се 1.248 људи без којих читава машинерија не би вредела ништа. Што су, узгред, стари Римљани јако добро знали.

Савремени гладијатори

Елем, фудбалери који ће истрчати на терене Северне Америке међу најбогатијим су људима на планети. Неки од њих зарађују за један дан више него што просечан човек заради за читав живот. Њихова укупна тржишна вредност је, тренутно, око 20 милијарди евра. То значи да ће на теренима Северне Америке током месец дана трчати људски капитал вреднији од годишњег бруто домаћег производа више од стотину држава света.

Па ипак, када се одбаци сва гламурозна амбалажа модерног спорта, открива се једна занимљива и прилично сурова истина: они су истовремено и људи и роба.

Њих купују, продају, позајмљују, процењују, осигуравају и препродају. Њихова вредност свакодневно расте и пада попут акција на берзи. О њиховим каријерама често одлучују власници клубова, менаџери, спонзори, телевизијски уговори, календари такмичења и интереси индустрије која данас вреди стотине милијарди долара.

Такође, све чешће се чују жалбе због претрпаног распореда. Док просечан навијач чека викенд да погледа утакмицу, најбољи фудбалери света живе у ритму у којем се утакмице смењују брже него што тело успева да се опорави. За поједине звезде број наступа већ се приближава граници од 80 утакмица годишње. Њихова тела постала су највреднији ресурс читавог система и у том смислу, поређење са римским гладијаторима можда и није тако необично као што на први поглед делује.

Наравно, за разлику од својих античких претходника, данашње звезде не улазе у арену под претњом смрти. Напротив, окружени су богатством, славом и привилегијама о каквима већина људи може само да сања. Али и римски гладијатори који су преживљавали довољно дуго постајали су звезде свог времена. Имали су повластице, богате покровитеље, обожаваоце и друштвени статус који обични људи нису могли да достигну. Ако реално погледамо, највећа разлика између гладијатора и фудбалера није у томе што једни јесу, а други нису били роба. Разлика је само у цени.

Ипак, можда највећа разлика у односу на антички Рим није ни у новцу ни у технологији. Налази се у величини публике. Колосеум је могао да прими око 50.000 гледалаца. Највећи стадиони Мундијала примају између 70.000 и 90.000 људи. Међутим, права арена одавно није стадион. Арена је екран.

Графика која указује на број фудбалера, утакмица, репрезентација и дана колико ће трајати Мундијал 26

Најбољи бизнис на свету

FIFA процењује да ће утакмице Светског првенства пратити више од пет милијарди људи широм света. То значи да ће током нешто више од месец дана готово две трећине човечанства макар једном погледати део највеће представе на планети. А тамо где је пажња публике, ту је и лова. Мундијал је данас постао већи посао чак и од Олимпијских игара. Пре само неколико деценија то је било незамисливо. Олимпијада је представљала врхунац глобалног спорта, догађај који је окупљао свет. Данас је то фудбал.

Док су Олимпијске игре у Паризу 2024. генерисале нешто више од пет милијарди долара прихода, Светско првенство 2026. пројектовано је на готово девет милијарди. Другим речима, фудбал више није само најпопуларнији спорт на свету, већ је постао и највећи спортски бизнис на свету. И то са великом разликом.

Није случајно што се највећи Мундијал у историји игра, уз Мексико и Канаду, управо у Сједињеним Америчким Државама.

Готово читав век, оно што већина планете зове Америка, успешно је одолевала фудбалској грозници која је захватила остатак планете. Док су Европа, Јужна Америка, Африка и добар део Азије живели за фудбал, Американци су имали своје спортске религије – амерички фудбал, бејзбол, кошарку и хокеј. Чак и када је фудбал постао глобални феномен, у САД је дуго остао спорт који се игра, али баш и нема бројну публику.

Зато Светско првенство 2026. неће бити само највећи Мундијал у историји. Биће то и коначна потврда да је фудбал успео да освоји и последње велико тржиште које му је деценијама измицало. А када спорт освоји тржиште са више од 340 милиона становника и највећу економију света, то није победа са 1:0. То је победа са много нула.

Следствено, FIFA од овог првенства очекује рекордне приходе. Јер се утакмице не играју само на стадионима у Њујорку, Лос Анђелесу, Даласу или Мајамију. Игра се на највреднијем медијском и потрошачком тржишту на планети.

Зашто су стари Римљани били у праву

Кад се све сабере – милијарде долара и милијарде гледалаца, стотине спонзора, десетине држава, хиљаде новинара и тачно 1.248 фудбалера – у рачуници остаје једна непозната. Зашто?

Зашто већ скоро сто година толико људи широм планете добровољно пристаје, а уз то се и радује, да се на неколико недеља потпуно препусти једној игри? Одговор би могао да буде заправо једноставан. Зато што је фудбал мало више од спорта. Отрцано, али тачно – „најважнија споредна ствар“ на свету.

У том свету у коме се све брже и луђе делимо по нацијама, идеологијама, друштвеним статусима, интересима и уверењима, Мундијал је остао једно од тих малобројних места на којем се планета и даље окупља. Ок, не слаже се. Ни не мисли исто. Не навија за исте тимове. Али гледа исту игру. Да, због голова свакако, али и због наде да аутсајдер може да изненади фаворита. Због осећаја припадности. Због прича које ће се препричавати годинама. Због тренутака који трају неколико секунди, а остају упамћени читав живот. Као што је била Марадонина „Божија рука“ 1986, на пример. Или промашени пенал Бађа у финалу 1994, баш у САД. Или „лудачка“ одбрана Мартинеза за титулу Аргентине ономад у Катару.

Зато није далеко од памети да су ти стари Римљани били у праву. Не можда у вези са хлебом. Јер има и колача. Али са играма свакако. Знали су да људима нису потребни само посао, политика, купујем-продајем, бриге и свакодневна борба за опстанак. Потребно им је и нешто због чега ће заједно навијати, заједно се радовати и заједно туговати.

Две хиљаде година касније променило се готово све.

Осим тога.

И МИ ЋЕМО... САМО СУТРА

Када 11. јуна буде почело Светско првенство у САД, Канади и Мексику, међу 48 репрезентација неће бити Србије. Није први пут. Али није ни нека утеха.
Од 2006. године Србија се на Мундијал пласирала три пута – 2010. у Јужној Африци, 2018. у Русији и 2022. у Катару. Сваки пут одлазак на Светско првенство био је дочекан еуфорично, као доказ да домаћи фудбал ипак има квалитет да се носи са најбољима. И сваки пут уследило је отрежњење. Ниједна од те три генерације није успела да направи искорак даље од групне фазе.
Истина, фудбалска традиција на овим просторима много је дужа од модерне Србије. Репрезентације Југославије учествовале су на осам Мундијала, освојиле два четврта места – 1930. и 1962. године – и деценијама биле део светског фудбалског врха. На Светском првенству у Италији 1990. Југославија је стигла до четвртфинала и испала тек после пенала против Аргентине Дијега Марадоне. Многи и данас верују да је то била једна од најталентованијих репрезентација које су ови простори икада имали.
Управо зато изостанак Србије са највећег и најинклузивнијег Мундијала у историји делује помало парадоксално. Док је FIFA проширивала турнир са 32 на 48 учесника како би отворила врата новим земљама, Србија је остала испред тих врата. На првенству ће играти репрезентације које до пре неколико година нису могле ни да сањају наступ на Светском првенству, док ће навијачи у Србији поново имати добро познату улогу неутралних посматрача.
Ипак, фудбал има једну особину која га разликује од живота. Увек нуди нову шансу.
Квалификације за Мундијал 2030. практично су већ иза угла. А ни наредно првенство неће бити обично. Први пут у историји Светско првенство биће организовано у чак шест држава и на три континента. Уводне утакмице играће се у Уругвају, Аргентини и Парагвају, поводом обележавања стогодишњице првог Мундијала, док ће се главни део турнира одржати у Шпанији, Португалу и Мароку.
На неки начин, то је само наставак приче која је почела овим првенством. Више учесника. Више земаља. Више континената. Више света за истим столом.
А Србија ће, као и много пута до сада, веровати да ће следећи пут бити део те приче.
Макар тамо стигла и голом у седмом минуту надокнаде.