Михајло Пупин, човек који је свој углед у Америци ставио у службу Србије

Његов живони пут обележили су наука, родољубље, способност да повезује народе и проналасци који су унапредили развој телекомуникација. Ова прича почела је у једном банатском селу, а завршила се уписивањем његовог имена међу најзначајније научнике 19. и 20. века.

Михајло Пупин рођен је на данашњи дан 1845. године, а светски углед стекао је као професор Универзитета Колумбија, добитник Пулицерове награде за књижевност и по изуму „Пупинови калемови“ за пренос телефонског сигнала на дужим растојањима.

Међутим, његов значај за Србију није се мерио (само) научним достигнућима. Своје везе, утицај и познавање америчког друштва користио је како би заступао интересе српског народа у периодима великих историјских прекретница.

Више од једног века касније, у тренутку када Србија и Сједињене Америчке Државе отварају ново поглавље својих односа, његова прича подсећа на значај људи који су градили мостове између два народа.

УТИЦАЈ НА АМЕРИЧКУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИЈИ

Иако је живео и радио у САД, Пупин се током Првог светског рата залагао за српске интересе и покушавао на све начине да америчкој јавности представи положај Србије. Његова улога је била значајна и у време мировних преговора након рата, када се одлучивало о питању граница и будућег изгледа Европе.

У разговору за Српски недељник Компас историчар Александар Растовић истиче да Пупин није био само један од највећих српских научника крајем 19. и на почетку 20. века, већ и један од најпознатијих и „најупорнијих бораца за српску ствар у САД“.

„Поред тога његово лично пријатељство са Вудро Вилсоном, председником САД и добри контати са најутицајнијим представницима тадашњих америчких власти допринели су да Краљевина Србија на Париској мировној конференцији 1919. и 1920. године за новоосновану државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца оствари знатне територијалне добитке у области источног Јадрана, Баната и Бледа у Словенији. Током Мировне конференције био је једна врста посредника између америчке и српске делегације, а позив да дође у Париз и помогне члановима делегације упутио му је лично Никола Пашић. Поред стручне помоћи око територијалних компензација у корист нове државе, значајна је и Пупинова улога у решавању питања ратних репарација“, каже Растовић и додаје:

„Пупин је своју приврженост српском народу показао још током Анексионе кризе 1908. године кад се истакао у организовању Српског народно централног одбора у Њујорку који је организовао протестни скуп у том граду на коме је усвојена резолуција против анексије Босне и Херцеговине“.

ВЕЗАН ЗА СВОЈЕ ПОРЕКЛО

Иако је у САД остварио изузетну научну каријеру, стекао углед и утицај, остао је везан за своје порекло, због чега његова прича превазилази оквире одређеног историјског тренутка.

Растовић истиче да је Пупин своју несебичну помоћ српском народу наставио и после завршетка Првог светског рата.

„Схватајући значај исељеничког рада и потребе јединства српског исељеничког покрета у Америци, снажно се ангажовао на стварању јединствене организације српских исељеника у САД. Лично је стао на чело новоформиране организације Савез сједињених Срба – Слога, средином септембра 1909. године. Његова неуоморна борба за права српског народа веома су утицала на српску владу да га 1911. године именује за почасног генералног конзула Краљевине Србије у Њујорку. Ту дужност је обављао до 1918. године. Своју несебичну помоћ српском народу наставио је и после завршетка Великог рата када је основао Фонд Михајло Пупин, у циљу финансијске подршке свом родном Идвору“, подсећа наш саговорник.

ФОТО: Јавно власништво

Пупинов допирнос српском народу није се ограничавао на дипломатске контакте, већ је свој углед и утицај у САД користио и како би пружио конкретну помоћ отаџбини.

„Својим научним ауторитетом, и бројним везама са угледним и моћним политичарима, али и представницима пословног света допринео је афирмацији српског питања у САД (медији и јавност у целини), као и ангажовању српских исељеника на скупљању новчане, медицинске и хуманитарне помоћи за помоћ српском народу током балканских ратова и у Првом светском рату, организовању одласка америчких доктора и медицинских сестара на балканско ратиште, као и у слању српских добровољаца-исељеника у отаџбину у ратним годинама“, наводи Александар Растовић.

Наш саговорник подсећа и на бесплатни дневни лист „Срспки дневник“ који је Пупин покренуо како би информисао српску дијаспору за време балканских ратова.

„У циљу медијског промовисања српског питања у Америци покренуо је лист Српски дневник, који је постао и гласило организације Слога. На његовим страницама је током балканских ратова и у Великом рату бранио право Србије да штити своје сународнике на Балкану и да се избори да се вековне територије са већинским српским живљем поново врате матици Србији. Упорно је оповргавао и антисрпску пропаганду аустроугарске дипломатије, а нарочито оптужбе да је Србија крива за избијање Првог светског рата. Поред овог листа српску националну борбу водио је и кроз јавне говоре и полемике са својим неистомишљеницима, као и на страницама најутицајнијих америчких листова као на пример у Њујорк Тајмсу“, каже Растовић.

Због свега што је урадио за српски народ, његов животни пут је важан пример потенцијала српске дијаспоре, чији допринос не мора да се огледа само у економским везама већ и у науци, образовању, култури и повезивању институција и људи.

ПУПИН КАО ПРИМЕР

Данас, више од једног века након што је Михајло Пупин постао један од најпрепознатљивијих представника српског порекла у америчком друштву, дипломатски односи Србије и Сад, који трају дуже од 140 година, ушли су у нову фазу која је крунисана отварањем стратешког дијалога између две државе.

Иако су се околности у међувремну значајно промениле, Пупинов пример и дан данас указује на значај људи који својим знањем, угледом и везама могу да допринесу развоју дипломатских односа. Историчар Александар Растовић сматра да би Пупиново дипломатско наслеђе могло да буде значајно и за данашње односе Србије и САД.

„Предана и вишедеценијска упорна борба Пупина у Америци на афирмацији права српског народа на самоопредељење и уједињење представља пример ефикасне културне дипломатије која може да послужи и данас као ефикасан модел за промовисање националних, државних, привредних и културних интереса Србије и српског народа на тлу Америке. Управо угледни српски интелектуалци, научници, привредници, уметници, могу да буду спона у развијању стратешких односа између Србије и САД и важан ослонац државним органима Србије у остваривању добрих српско-америчких односа“, закључује наш саговорник.