Миграција као политичко оружје: Како је криза у Сеути открила слабости Европе

Миграција је одавно престала да буде само питање контроле граница и прихватања људи који стижу у Европу. Постала је и политичка полуга.

Држава која контролише важну миграциону руту може да одлучи колико ће људи кренути према Европи, али и када ће се тај притисак појачати или смањити. За европске владе, које и даље веома осетљиво реагују на сваки већи талас долазака, то може да буде моћно средство притиска.

Током последње деценије Европска унија је све више покушавала да миграцију заустави пре него што људи стигну до њених граница. Турска је добила милијарде евра за прихват сиријских избеглица, а слични аранжмани успостављани су са државама северне Африке и другим суседима.

Та политика донела је разултате, али је истовремено створила зависност. Европа се сада у великој мери ослања на земље које се налазе изван њених граница да би те границе остале мирне.

Зато сваки нагли талас може да буде више од миграционог проблема. Он може да постане дипломатски притисак, посебно ако се појави у тренутку политичког спора.

Недавни догађаји у Сеути су управо један од најупечатљивијих примера.

Оно што је почело као масовни долазак људи у малу шпанску енклаву на северу Африке за кратко време претворило се у европску политичку кризу, анализира Економист (The Economist). А када је талас прошао, остало је питање које је много непријатније од самог броја миграната – да ли је Европа својом политиком према суседима створила услове у којима миграција може да постане средство уцене?

ФОТО: AP Photo/Antonio Sempere

Неколико сати који су променили слику о Сеути

Сеута је шпанска енклава на северноафричкој обали, окружена Мароком са копнене стране. Њена позиција чини је једном од важних тачака на миграционој рути према Шпанији, али и местом на којем се европска миграциона политика директно сусреће са односима ЕУ и њених суседа.

Када је велики број миграната кренуо према Сеути, град са око 84.000 становника у кратком року нашао се пред таласом који је готово удвостручио број људи на његовим улицама и плажама. Десетине хиљада њих стизале су до енклаве, док су други покушавали да је досегну морским путем.

Слике су биле драматичне. Људи су покушавали да препливају море око заштитних бедема, док су на обали остајали комади одеће и обуће. Најмање 141 мигрант је настрадао у покушају да стигне до Сеуте.

Ипак, криза која је изгледала као да би могла да потраје почела је да се гаси готово једнако брзо као што је избила.

Већина људи који су ушли у енклаву убрзо је схватила да тамо нема ни довољно хране ни јасног пута да наставе ка остатку Европе. До 4. августа шпанске власти саопштиле су да се око 70.000 од приближно 72.000 људи вратило у Мароко. Око 1.100 малолетника без пратње требало је да буде пребачено у Шпанију.

На плажама су остали разбацана обућа и одећа људи који су покушавали да стигну до Сеуте, док је у граду и даље било појачано полицијско присуство.

За Европу је, међутим, политички ефекат био много већи од трајања саме кризе.

ФОТО: TANJUG/AP Photo/Antonio Sempere

Шта је заправо покренуло талас?

Одговор није једноставан. Није до краја јасно шта је навело толики број људи да се истовремено упути према Сеути.

Један од могућих фактора била је одлука шпанског Врховног суда којом су мигранти који стижу морем изузети из правила која омогућавају њихово враћање са границе.

Вест о одлуци проширила се друштвеним мрежама, а међу људима који су стигли у Сеуту било је оних који су веровали да ће у Шпанији лакше добити прилику да остану.

Један мигрант, који се представио као Асиф, рекао је да је из Судана путовао 20 дана пре него што се придружио таласу. За њега и друге који су кренули према Сеути, информација да је Шпанија наводно „лакша“ од других европских држава могла је да буде довољан разлог.

Али постојао је и други део приче.

Постојали су извештаји да мароканске снаге безбедности нису заустављале људе који су се кретали ка граници. У неким случајевима, према сведочењима и извештајима, чинило се да им је пролаз чак био олакшан. Касније су исте власти сарађивале са Шпанијом на њиховом враћању.

Нема јасног доказа да је Мароко организовао цео талас. Али за политичку причу није било неопходно ни да такав доказ постоји.

Било је довољно то што је држава која иначе контролише једну од најважнијих миграционих рута према Шпанији у једном тренутку престала да је контролише на уобичајен начин.

Ту се појављује много веће питање од тога ко је први отворио границу. Ако једна држава може да заустави миграцију, али и да дозволи да она нагло крене према Европи, онда контрола границе постаје политички инструмент.

ФОТО: TANJUG/AP Photo/Antonio Sempere)

Европа је у Сеути поново видела 2015. годину

За европске владе слике из Сеуте нису биле само слике једног града у Северној Африци. Оне су вратиле сећање на 2015. годину.

Тада је стотине хиљада људи стигло до Грчке и наставило пут кроз Европу. Владе су месецима покушавале да пронађу заједнички одговор, док су спор око граница, азила и расподеле одговорности међу чланицама продубљивали политичке поделе.

Због тога је реакција на Сеуту била брза и оштра.

Италија је, уз подршку Данске и Финске, запретила да ће обуставити сарадњу са Шпанијом у шенгенском систему. На крају су уведене само ограничене провере у лукама и на аеродромима. Шведски премијер упозорио је да се „2015. не сме поновити“, иако је талас у Сеути већ почео да јењава.

У расправу су се укључили и политичари крајње деснице, који су говорили о „етничкој замени“.

Слике са границе брзо су постале део шире политичке кампање, а у јавну расправу укључили су се и Илон Маск и амерички потпредседник Џеј Ди Венс.

Шпански премијер Педро Санчез одговорио је критикама. Оптужио је друге европске политичаре да реагују на кризу вођени предрасудама, лажним вестима и политичким интересом. Подсетио је и на једну важну чињеницу, да Сеута није обичан улаз у Шенген. Путовање из енклаве према шпанском копну подразумева проверу докумената.

Другим речима, велики број људи који су стигли у Сеуту није аутоматски значио и велики број нових миграната у остатку Европске уније.

То, међутим, није било довољно да спречи панику.

ФОТО: DMITRII SELIVANOV/Shutterstock

Од Турске до Белорусије

Случај Сеуте није први пут да миграција постаје део ширег политичког обрачуна јер Европа већ дуго покушава да миграциони притисак пребаци ван својих граница.

Један од најважнијих примера је договор са Турском из 2016. године. Анкара је добила милијарде евра за помоћ сиријским избеглицама и задржавање миграционог притиска ван ЕУ.

Либијски лидер Моамер ел Гадафи је још 2008. године од Италије обезбедио милијарде у оквиру споразума који је укључивао контролу миграције. Две године касније, у Риму, упозоравао је да би Европа могла да изгуби свој европски карактер.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган такође је више пута показао да је питање сиријских избеглица важна полуга у односима са Бриселом. Европа је желела да мигранти остану у Турској, а Турска је знала колико је та жеља снажна.

Још директнији пример дошао је из Белорусије. Од 2021. године Минск је доводио мигранте са Блиског истока и усмеравао их према границама Пољске и других суседних земаља. Европска унија је то окарактерисала као део хибридног рата и пооштрила санкције Белорусији.

Мароко је другачији случај. Нема доказа да је најновији талас ка Сеути био организован по истом моделу. Али постоји нешто што је за Европу непријатно – Мароко има огроман значај за њену миграциону политику.

Бриселу је потребна сарадња Рабата како би се људи зауставили на путу ка Шпанији. То важи и за Сеуту и Мелиљу, али и за миграциону руту према Канарским острвима, која је последњих година постала много значајнија.

Европа зато не може лако да уђе у отворени сукоб са Мароком.

Једна стара свађа већ је показала шта може да се догоди

Слична ситуација догодила се у Сеути и 2021. године.

Тада је око 8.000 људи ушло у енклаву након што су мароканске власти допустиле да пређу границу. Потез је уследио у време озбиљног дипломатског спора између Марока и Шпаније.

Мадрид је дозволио лидеру Полисарија, покрета који се бори за независност Западне Сахаре, да дође у Шпанију на лечење. Мароко је на то жестоко реаговао, јер Западну Сахару сматра својом територијом.

Недуго након овог спора уследио је миграциони талас који је утицао на то да Шпанија драстично промени свој став о Западној Сахари који више одговара политичким интересима Марока.

Тај пример није доказ да сваки миграциони талас има исти узрок. Али показује колико брзо миграција може да се нађе у средишту дипломатског спора и колико је тешко раздвојити питање границе од ширих политичких односа.

Сеута је зато много више од места где се сусрећу Европа и Африка. Она је и једна од тачака на којима се види колико је европска миграциона политика постала зависна од суседних држава.

ФОТО: Melnikov Dmitriy/Shutterstock

Европа је смањила број долазака, али није решила проблем

На први поглед, европска политика је успешна. Нерегуларни доласци у ЕУ сада су далеко испод нивоа од пре неколико година и настављају да падају.

Европске владе тај пад углавном приписују својим политикама. Други указују на промене ван Европе, попут политичког преокрета у Сирији, као један од важних разлога.

Али мањи број долазака није довео и до мање политичке осетљивости.

То је једна од најзанимљивијих последица случаја Сеуте. Европа је успела да смањи миграциони притисак, али је истовремено постала осетљивија на сваки његов нагли пораст. Што је мање људи који долазе, то свака нова велика слика са границе може да делује драматичније.

Европске владе су због тога годинама склапале договоре са суседима како би мигранте задржале што даље од својих граница. Та политика има очигледну корист, јер ако се миграциони талас заустави у Турској или Мароку, не стиже до Европе.Али, тиме се ствара и зависност.

Ако једна страна зна да друга страна не може да дозволи нови велики талас, онда добија средство за преговарање.

То је оно што је случај Сеуте поново изнео на видело.

ФОТО: Fabrizio Maffei/Shutterstock

Криза је прошла, али лекција остаје

До тренутка када су се европски министри унутрашњих послова састали 4. августа, највећи део кризе већ је био завршен. Уместо претњи о могућем нарушавању сарадње у Шенгену, чуле су се познате формулације о јачању граница, борби против кријумчара и бржем враћању људи којима је захтев за азил одбијен.

Европска солидарност са Шпанијом поново је била на столу.

Али управо је начин на који је криза почела и завршила можда њен најважнији део.

Сеута није била нова 2015. година. Није дошло до масовног уласка миграната у шенгенски простор, а већина људи који су стигли у енклаву вратила се у Мароко у року од једног дана. Због тога је једна од стручњака за миграције, Гема Пинољ-Хименез, цео случај описала пре као геополитички него као миграциони догађај.

И то је можда најбољи начин да се разуме шта се догодило.

Није проблем само у томе што је велики број људи стигао до једне европске границе. Проблем је што су слике тог доласка биле довољне да у року од неколико дана поново покрену старе страхове, политичке сукобе и претње унутар ЕУ.

Европа је последњих година покушала да своје границе учини чвршћим тако што је део контроле пребацила на државе које се налазе изван њих. То је функционисало све док су те државе имале интерес да сарађују.

Али Сеута показује и другу страну тог аранжмана. Ко контролише врата кроз која мигранти могу да стигну до Европе, контролише и део европског страха од миграције.

Талас у Сеути је прошао. Људи су се вратили, полиција је остала на граници, а европски политичари наставили су да говоре о јачању спољних граница.

Међутим, једна ствар се није променила. Европа и даље зависи од својих суседа да би те границе остале затворене.

А када неко зна колико вам је важно да врата остану затворена, та врата лако могу да постану средство политичког притиска.