Миша Ђурковић, један од њих, неколико месеци пошто је постало јасно да његов антивучићевски сан неће постати јава, објавио је текст под насловом „Шта да се (не) ради“.
У наслову, и касније у тексту, Ђурковић је за све што види као лоше, па и за неуспех Друге српске обојене револуције, окривио Лењина и Тита. „Нама с деснице“, пише овај криптопумпославац у тексту у коме „анализира ’студентске протесте’“, „комунистичко наслеђе у било ком облику [је] и даље највећи проблем, уз југословенство“.
Ја пак мислим да је највећи проблем и опозиције и покојних „студентских протеста“ слабост српског национализма као политичке и идејне снаге. Кукавичлук, каријеризам и зихерашење међу елитним десничарима, путовођама антивладиних националиста, толико су велики да нисам сигуран да ту у догледној будућности ишта може да се уради.
Нажалост, слабост националистичке опозиције не тиче се само непријатеља власти већ свих нас. Она је толико велика да чини да Динко Грухоњић оличава једину могућу алтернатива власти Александра Вучића. То није добро.
Срећом, иако нас је и даље мало, у Србији су све гласнији левичарски националисти. Препрека бржем расту јесте и веровање да левичари не могу бити националисти. Овде ту илузију шире неки од главних десничарских ауторитета. Склони су да, као Ђурковић, поистовете левицу и титоизам, а национализам с десницом.
Као неко коме је нација важна колико и класа, и ко однос према класним разликама и њиховим узроцима види као лакмус папир левичарског погледа на свет, Либерално-демократску партију посматрао сам као екстремно десничарску. Баш као и њену еколошку „наследницу“ Зелено-леви фронт. Не само у Србији, левица је мутирала од снаге коју је оличавао „народни фронт“ у снагу чија суштина стаје у синтагму антинародни фронт.
Ја пак мислим да је највећи проблем и опозиције и покојних „студентских протеста“ слабост српског национализма као политичке и идејне снаге
Ове две странке могуће је посматрати као левичарске само ако десницу поистоветимо с национализмом, а „левицу“ не са антинационализмом већ са супротстављањем српском национализму и посвећеношћу његовој сатанизацији. Ипак, српска десница данас још одлучније чува „комунистичко наслеђе“, чији је један од темељних постулата била догма која каже да је тадашња, титоистичка левица једина могућа српска левица.
Путовође српске деснице, културрасистички јавни интелектуалци као што је Ђурковић, показују симптоме фобије и од реално постојећег (српског) народа и од популизма. То су важни разлози зашто патриотизам и суверенизам опозиције политички звече. Тешко је обратити се људима који вам се гаде, а камоли убедити их да крену за вама.
Уместо да се боре на политичкој сцени и у културном рату, елитни српски десничари чекају да се појаве неки замишљени, „исправни“, „васпитани“ Срби, које виде као, у суштини, светосавске Хрвате. Такви Срби никада нису постојали и не могу настати.
Ипак, на десници није све црно. Десничари не могу да буду аутошовинисти. Они могу да буду самопорекнути, поседнути самопрезиром и оикофобијом, али не и аутошовинисти. Мада, један од разлога зашто су не толико килави колико невидљиви у опозицији у вези је са чињеницом да су се и на елитним ешалонима десници запатили симптоми родомржње.
Не ваљају им реално постојећи Срби. Не личи на идеал који „путовође“ националне опозиције и локнастих пумпославаца виде у огледалу, за столом у „Мадери“ или у далекој прошлости, па се у овим „умницима“ развила омраза према „маси“; Борчи, Овчи и Крњачи, које, пошто су санкције и транзиција испразнили ине „паланке“, оличавају народ Србије.
Левичари у Србији углавном постоје у две перверзне инкарнације. Или као „прави“, боље би било рећи „марксовци“, или као либерални, Латинкини. Први су антираднички, други су грађански, али су и једни и други антинародни. Извор њихове снаге далеко је од Србије. У Берлину („Роза Луксембург штифтунг“) и Бриселу (НАТО и Европска унија).
Има на левици аутошовиниста, мада, много је више ауторасиста, што је мање малигни однос према својима, тачније „својима“. Самопорицање је ту норма, а родомржња правило.
У Латинској Америци и код Албанаца, некада и у арапском свету, није тако. Ако не одете на Кубу тешко ћете разумети колико је „Отаџбина или смрт“ важан слогана кубанских комуниста. Уосталом, Фидел Кастро био је један од ретких комуниста који нису ставили црвену звезду на заставу пошто су дошли на власт.
Србија је међу Албанцима имала много одвратније и монструозније непријатеље од Аљбина Куртија, левичарског националисте, али већег, подмуклијег и вештијег није имала. Штавише, нисам сигуран да смо могли да добијемо опаснијег од Куртија, у великој мери зато што је левичарски националиста. Нажалост, наше елите Албанци никада нису много занимали, не ваља када потцените главног ривала, па ни идеолошки профил њиховог вође.
Срећом, иако нас је и даље мало, у Србији су све гласнији левичарски националисти. Препрека бржем расту јесте и веровање да левичари не могу бити националисти
Но, Курти Србима није само због географских и дубоко културалних, „менталитетских“ блискости много значајнији као корисна „лекција“ од Фидела. Левичарима је, наиме, свуда било много лакше да заволе своју земљу, отаџбину, него своју нацију, род.
Србији недостаје левичарског патриотизма, али за нас је важнији левичарски национализам. Левица која ће много волети свој народ – и као српски и као раднички и као сиромашан, и чији ће главни циљ бити да се народ, овакав какав јесте, дакле најбољи, построји иза ње. А не да ка власти бициклари постројена иза Марте Кос и Оље Бећковић.
Оно што је ту кључно јесте свест да је наш народ најбољи и док мукотрпно ради, и док се моли, и док слуша Теу Таировић, и док гледа преименовану Жексову „Задругу“, која се подсмева отуђеним елитама. Та свест о српској националној лепоти и (позитивној) изузетности може да станује и у некоме ко је велики верник и у ономе ко је атеиста.
Српски народ је на земљи, углавном оној која се зове Србија. Као некада Москва и партијска школа у Кумровцу, Запад и Завет данас су места ка којима наше елите бирају да иду када желе да побегну од свог народа. Од нас јединих могућих, реално постојећих Срба.
Редови опозиције, место подразумеваног, десничарског национализма попуњени су путовођама и вођама које су празне, неталентоване и политички ништавне. Оличава их Милош Јовановић, карикатура лидерства чији је најмањи проблем чињеница да је Француз.
Место левичарског национализма је празно и не бих се изненадио да покуша да га попуни неки нови вођа. Нажалост, искуство нас учи да не треба бити оптимиста. Ми смо, пречесто, имена странака и њихове програме добијали не из уверења оснивача већ зато што је нечије властољубље уочило празно идеолошко место на које може да „паркира“ своју амбицију.
Те инстант странке обично су нестајале пошто се инокосни вођа суочи с последицама чињенице да његов таленат, харизма и интелигенција не добацују до његове амбиције. Најбољи пример је Борко Стефановић, који је, успут, с „праве“, марксистичке левице прешао на најбезобзирнију, турбонеолибералну десницу, у партију чије политичко деловање оличава супротности идеја угураних у њен назив – „Странка слободе и правде“.
Две су кључне речи, класа и народ – једна занемарена, друга оклеветана. Не знам да ли више кад се говори о српском или радном народу. Мало је важно да ли ће се те речи наћи у називу странака. Битно је да обе буду на уму колико и у срцу елита, путовођа и вођа без којих се, нажалост, не може.
А онда ће, можда, и Миша Ђурковић, моралиста који воли да верује да делује у некој надљудској, уберинтелектуалној равни, изнад политике, схватити шта да се ради. Наравно, за Србе и Србију, не за себе и своју каријеру. То је одавно преучио.
