Kруна без своје краљице

Док је Британија и овог 21. априла кроз званичне церемоније и породична окупљања обележавала век од рођења Елизабете Друге, поново се отворило питање њеног наслеђа и опстанка монархије

„Изјављујем пред свима вама да ће цео мој живот, био он дуг или кратак, бити посвећен вашој служби и служби наше велике породице којој сви припадамо“, рекла је Елизабета Друга, тада још млада принцеза, на свој двадесет први рођендан, 21. априла 1947. године, у обраћању нацији током турнеје по Јужној Африци.

Док је Британија и овог 21. априла кроз званичне церемоније и породична окупљања обележавала век од њеног рођења, те речи су поново добиле своје место у јавном простору. Жеља краља Чарлса Трећег и краљице Камиле да окупе ужи круг породице у једној од краљевских резиденција, посматра се као гест који је требало да нагласи континуитет династије у тренутку када се судбина монархије све чешће посматра кроз прекид, а не трајање.

Ако би се издвојио тренутак који је означио почетак њеног повезивања са нацијом, то би био почетак Другог светског рата, када је принцеза Елизабета имала свега 13 година

У таквим околностима, Елизабетине речи из 1947. године престају да буде само историјски цитат већ делују попут пророчанства.

Оне нису одредиле само њен однос према круни и дужности, већ су наговестиле читаву епоху, ону коју је закључила 2022. године, као најдуговечнији монарх у историји државе.

ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters Connect

После ње, круна је опстала, али без фигуре која ју је деценијама чинила препознатљивом. Краљевска породица се данас, под владавином Чарлса Трећег, налази у новом раздобљу, рањена јавним скандалима и видно промењена – не зато што је изгубила моћ, макар симболичну, већ зато што је изгубила континуитет.

Кључ успешне владавине Елизабете Друге лежао је у томе што за њу круна није била само наслеђени симбол, већ улога, дисциплина, лично одрицање и терет који није бирала, али га је прихватила да носи док је жива.

Од тога како је владала и којим се методама служила чини се да је важније разумети да ли је Елизабета обликовала круну или је круна обликовала њу, до те мере да се између њих две временом створио невидљиви знак једнакости.

СЛУЧАЈНА НАСЛЕДНИЦА

Елизабети по рођењу престо није био намењен. Као ћерка војводе од Јорка, другог сина краља Џорџа Петог, њено детињство није било обележено очекивањима и учењем која прате будуће монархе, већ је требало да живи живот споредне краљевске личности.

Све се мења 1936. године када се „круна“ суочава са уставном и моралном кризом изазвана одлуком о абдикацији Едварда Осмог – не због терета краљевске дужност, већ због љубави. Његова веза са Волис Симпсон од почетка није наишла на подршку како чланова династије тако ни политичара, а чињеница да се Симпсонова два пута разводила додатно је компликовала ствари. Британски монарх је уједно и поглавар Енглеске цркве која тада није дозвољавала разведенима да се поново венчају у цркви.

Едвард Осми је тиме личну жељу ставио изнад институционалне одговорности, што може да послужи као повод за романтичну филмску причу, али из угла британске монархије то је био озбиљан шок и преседан који ће одредити њен даљи ток.

Година 1992, коју је сама назвала „annus horribilis“ донела је развод принца Чарлса и принцезе Дајане, раздвајање принца Ендруа и Саре Фергусон, као и пожар у дворцу Виндзор. Био је то тренутак када су приватни проблеми постали јавни терет монархије

Терет круне тако изненада пада на његовог брата Џорџа Шестог, чиме Елизабета постаје наследница а њен живот упија нове боје. Изненадна одлука њеног ујака, посматрање начина на који терет круне пада и обликује живот њеног оца, као и догађаји у којима је учествовала као принцеза, поставиће темеље њеног каснијег односа према престолу.

Ако би се издвојио тренутак који је означио почетак њеног повезивања са нацијом, то би био почетак Другог светског рата, када је принцеза Елизабета имала свега 13 година.

ФОТО: PA Images via Reuters Connect

Краљевска породица на чијем се челу у то време налазио Џорџ Шести, током рата постаје симбол вредности за које су се Британци борили. Иако је породица имала прилику да рат проведе на сигурном, далеко од страдања и ужаса које само рат може да приреди, краљ и краљица су одлучили да се солидаришу са нацијом што је представљало својеврсну ин‌јекцију морала за Британце. Нешто што је осетило и српско становништво одлуком краља Петра Првог да безбедан боравак у Француској замени повлачењем преко Албаније, заједно са својом војском и народом.

Са Другим светским ратом почиње и улога Елизабете као наследнице британског престола.

Први јавни наступ принцезе Елизабете било је радио обраћање којим је послала поруку деци која су послата далеко од куће како би избегла бомбардовање. Њен говор је имао јак од‌јек и чуо се и ван Велике Британије.

Улогу Елизабете и њене млађе сестре многи хроничари тог времена описивали су као једно од најјачих пропагандних средстава британске владе. Ипак, чињеница остаје да млада принцеза није била изолована од ратне стварности, већ да је то искуство дубоко утицало на обликовање њеног карактера.

Баш у том периоду учвршћује се идеја која ће касније дефинисати њену владавину – да привилегија не ослобађа од обавезе. Зато њена посвећеност која је краси од самог крунисања не делује као научена поза већ као филозофија рођена много раније.

МОСТ ИЗМЕЂУ ЕПОХА

На престо долази са свега 26 година, након смрти Џорџа Шестог.

Промене, које су обележиле њену владавину, нису долазиле постепено већ су је затекле одмах. Њено крунисање 1953. године, прво које је у целости преношено на телевизији, пратило је више десетина милиона људи широм света, у тренутку када телевизор  још увек није био стандард у домаћинствима. То није била обична церемонија, већ нада за исцрпљену Британију која је још увек осећала ожиљке добијене током рата.

Док се Британија кроз деценије мењала – од послератне обнове, етничке разноликости која је мењала њену слику, економских реформи, модернизације друштва, појаве првих жена на највишим државним функцијама, до процеса деколонизације и трансформације Британског царства у Комонвелт – Елизабета није значајно пролагођавала своју личност.

Током њене владавине променило се 15 премијера, од Винстон Черчил до Лиз Трас, сваки са сопственом визијом државе. Она, међутим, није мењала своју. Њена доследност је трајала дуже од било које политике што је временом довело до тога да разлика између личности i институције почне да бледи.

ФОТО: GoffPhotos.com Goff Photos / Profimedia

ГРОМОБРАН

Како се прича о краљевској породици у време Елизабете Друге не би беспотребно романтизовала треба рећи да су се иза завесе стабилности често налазили потреси и кризе који су тестирали отпорност монархије и саме краљице.

Година 1992, коју је сама назвала „annus horribilis“ донела је развод принца Чарлса и принцезе Дајане, раздвајање принца Ендруа и Саре Фергусон, као и пожар у дворцу Виндзор. Био је то тренутак када су приватни проблеми постали јавни терет монархије.

Смрт Дајане 1997. године додатно је уздрмала однос између круне и британске јавности. Тек под притиском јавности, Елизабета јој се обратила након неколико дана.

Овај потез многи су видели као редак тренутак одступања од њеног уобичајеног ослањања на протокол. Телевизијска обраћања краљице ван традиционалних божићних порука била су резервисана за изузетне прилике, попут почетка Заливског рата 1991. године, смрти принцезе Дајане, смрти краљице мајке 2002. године и пандемије коронавируса.

Елизабета је током година постала својеврсни громобран за слабости породице. Фигура која није спречавала кризе, али је преузимала њихове последице како би институција остала нетакнута. Зато би тврдња да у време њене владавине није било скандала била погрешна. Било их је, али су били контролисани, односно имао је ко да их контролише.

Елизабета Друга је својом појавом, понашањем и односом према дужности, свакодневно подсећала најближе окружење да за њих не важе иста правила као за „обичан“, неки би рекли, нормалан свет.

ФОТО: Bridgeman Images via Reuters Connect

НАРОДНА ПРИНЦЕЗА

     Међу ретким члановима британске краљевске породице чија се популарност у јавности могла мерити с оном коју је уживала краљица Елизабета Друга, била је принцеза Дајана.
Иако су истраживања јавног мњења понекад показивала сличан ниво популарности, та популарност се суштински разликовала. Елизабета Друга је увек представљала институцију, а Британци су је, у највећој мери, вредновали управо кроз ту улогу - кроз њену посвећеност круни.
     Са друге стране, Лејди Ди је, у извесној мери, била доживљавана као “њихова”, као неко ко им је близак.
Због тога је временом и стекла надимак “народна принцеза”, јер је у оквиру британске монархије заузимала посебно, готово јединствено место. Иако је била део институције, истовремено је била и личност која је ту исту институцију чинила приступачнијим и ближом обичним људима.
     Њен непосредни контакт, доступност И спремност за разговор, хуманитарне активности, стил облачења, начин на који је говорила… Створили су слику модерне принцезе која је одударала од традиционалног калупа у којем су се налазили чланови краљевске породице. Била је другачија и често се није уклапала у очекиване оквире традиционалног понашања. Народ ју је баш због тога волео.
     О томе колико је била другачија сведочи и чувени интервју из 1995. године. Без срама, задршке и калкулација изговорила је оно што је за чланове краљевске породице и данас, више од три деценије касније, готово незамисливо.
     Том приликом принцеза од Велса је, између осталог, изговорила чувену реченицу: “Било нас је троје у браку” – директно алудирајући на аферу тадашњег принца Чарсла са Камилом Паркер. Њен брак са Чарлсом годинама је био предмет интензивног интересовања јавности и медијског праћења, а тим интервјуом је практично и симболично дошао до свог краја.
     Однос који је крунисан браком 1981. године коначно је формално окончан 1996. године, иако су се Дајана и Чарлс раздвојили још 1992. Годину дана касније погинула је у Паризу. Њена смрт дубоко је од‌јекнула не само у Великој Британији већ И широм света. Ипак, њено наслеђе као омиљене принцезе остало је присутно и деценијама касније.
     Истраживање YouGov-a о популарности чланова краљевске пордоице рађено 2022. године показало је да Дајана 25 година након смрти популарнија од свог бившег супруга. Око 70 одсто Британаца је на основу анкете рекло да има позитивно мишљење о принцези Дајани, док је 67 одсто рекло да има позитивно мишљење о краљу Чарлсу.

ИЗМЕЂУ МАЈКЕ И МОНАРХА

Иако су за многе прва асоцијација на њу остајали препознатљиви шешири и јарке боје, улога која је била пришивена за њу почивала је на уздржаности, контроли, дисциплине. Иза спољашње ведрине постојали су слојеви коже који нису остављали много простора за лично.

Ипак, један детаљ измиче тој строгој слици и представља својеврсну пукотину која нам показује да чак ни краљица Елизабета није у потпуности успела да одвоји улогу монарха од улоге мајке. Њен однос према принцу Ендруу показивао је да није у потпуности повукла границу између институције и личног односа.

Када је реч о поверењу, оно током седам деценија владавине краљице Елизабете Друге готово никада није довођено у питање. Краљица је константно имала висок рејтинг подршке која је почетком 2000-тих досезала и до 90 одсто

Многи и данас сматрају да је дискретна, али приметна заштита принца, њеног најдражег сина, током скандала који га је повезао са Епстином представљала један од најозбиљнијих и дуготрајнијих пропуста њене владавине – проблем који је у наслеђе оставила Чарлсу Трећем.

Иако је о Ендруовом угледу престало озбиљно да се расправља још када га је Вирџинија Ђуфре оптужила за сексуално злостављање. Због овог скандала и контроверзног интервјуа за BBC 2019. године, у којем је демантовао наводе да је имао сексуалне односе са Ђуфре, повлачи се из јавности, престаје да се зове Његово Краљевско Височанство и губи низ војних титула. Али ни то није било довољно да се пресече „пупчана врпца“ са Ендруом. Објављивање нове серије докумената повезаних са случајем „Епстин“, које је пласирало Министарство правде САД, поново је његово име вратило у средиште пажње.

Бакингемска палата је саопштила да ће бити спремна да подржи полицију уколико јој се обрати поводом навода, док су принц и принцеза од Велса изразили забринутост због нових открића и дали подршку жртвама.

ФОТО: Mark Milan/Pool via REUTERS

Да су се времена променила и да ово више није Елизабетино доба, већ да је дошло до значајне промене у односу друштва према монархији, Бакингемска палата је могла да се увери управо током овог последњег скандала, који многи оцењују као најжешћи у последњих неколико деценија.

Јавност све гласније поручује да више није довољно ослањати се на институционалне формуле и позивање на дужност. Данас се тражи транспарентност, док поверење више није унапред дато. У том контексту треба посматрати и одлуку Британског парламента да усвоји закон о укидању преосталих наследних места у Дому лордова.

Реформа која је покренута пре 25 година коначно је спроведена. Са вековном традицијом је готово – аристократе више неће наслеђивати места у Горњем дому британског парламента.

ПОПУЛАРНОСТ И НАСЛЕЂЕ

Када је реч о поверењу, оно током седам деценија владавине краљице Елизабете Друге готово никада није довођено у питање. Краљица је константно имала висок рејтинг подршке која је почетком 2000-тих досезала и до 90 одсто.

Та подршка је била изузетно висока и пред сам крај живота. Према истраживању YouGov из 2021. године, око 75 одсто Британаца имало је позитиван став о њој, више него о било ком другом члану породице. Поређења рати, подршка принцу Чарлсу, који ће у очима дела ројалиста увек бити посматран кроз призму страдања принцезе Дајане, кретала се око 50 до 55 одсто. Чак је и принц Вилијам имао знатно виши рејтинг подршке од њега.

Међутим, лична подршка краљици Елизабети није увек била у корелацији са подршком коју је монархија уживала међу становништвом. Баш 2021. године, мало пре Платинастог јубилеја краљице, истраживање Ипсоса је показало да око 60 одсто Британаца подржава опстанак монархије, што је пад у односу на раније године. Анализа ове акнете показала је суштински податак: подршка монархији долази пре свега од старијих генерација, док је међу млађима знатно слабија.

ФОТО: SplashNews.com / Splash / Profimedia

На питање да ли верују да ће монархија постојати за 100 година, Британци су били подељени – нешто мање од 40 одсто верује да хоће, док 41 одсто верује да неће.

Ово не само да показује да би антимонархистичко расположење временом могло да расте, већ и отвара питање да ли за британску круну у 21. веку, макар у њеном препознатљивом облику, уопште има места.

Криза поверења додатно је продубљена последњим скандалом принца Ендруа. На перцепцију монархије утицало је и дистанцирање принца Харија и Меган Маркл од краљевске породице 2020. године.

Интервју са Опром Винфри отворио је питања расе, привилегије и транспарентности, тема које монархија традиционално избегава. У том смислу, многи су епизоду са Меган Маркл видели као пропуштену прилику да се краљевска кућа редефинише за глобално, савремено друштво.

Зато се данас, док се свечано обележава јубилеј – сто година од рођења краљице која је била историјски сведок бројних светских промена и деценијама представљала јединствену константу – намеће питање: да ли је круна обликовала Елизабету Другу или је она обликовала круну?

Елизабета Друга владала је вођена уверењем да је институција изнад сваког појединца. У настојању да је очува, по сваку цену, временом је постала њен најважнији део, до те мере да се поистоветила са њом и постала њен симбол. У том односу између личности и институције и данас се мери снага британске монархије. А питање које је она за собом оставила остаје отворено, више него икада.

ФОТО: Chris Jackson/Pool via REUTERS

СЛАБЉЕЊЕ СТАРОГ ПОРЕТКА

     „Нaш парламент треба да буде место где се таленти препознају и где заслуге имају значај, а не галерија старих мрежа или место где титуле, додељене пре векова, имају моћ над вољом naroda“.
Овим речима је британски минстар Ник Томас Симондс прокоментарисао изгласавање закона којим се укида право десетинама војвода, грофова и виконтова да наслеђују места у Горњем дому парламента Британије.
     У тренутку када наследни лордови напусте Дом лордова на крају текуће парламентарне сесије, биће окончана вековна британска традиција по којој су племићи налеђивали места у парламенту заједно са својим аристократским титулама.
     Дом лордова има изузетно важну улогу јер разматра и преиспитује законе које доноси изабрани Доњи дом. Међутим, деценијама је на мети критичара који тврде да је гломазан и недемократски. Питање реформе ове институције поново је доспело у фокус јавности недавно, када је случај Питера Менделсона изазвао снажне реакције.
     Бивши биртански амбасадор у Сједињеним Државама повукао се из Дома лордова након што је Министарство правде САД објавило нову серију докумената који откривају његову повезаност са Џефријем Епстином.
     Укидање наследних лордова уједно означава завршетак процеса који је отпочео пре више од 25 година, због чега је у британској јавности описан као “један од највећих реформи парламента и британске демократије у једној генерацији”.
     Иако ово није директан напад на монархију, овај чин много говори о променама у британском друштву, које је све мање толерантно на привилегије стечене по рођењу, а све више инситира на транспарентности и једнакости.