Вероватно не постоји ниједна економска областу Србији која је за људе значајнија и која изазива тако пуно контроверзи, различитих тумачења, криктика, погрешних уверења и заблуда него што је то област животног стандарда, кретање плата, показатељи на тржишту рада и миграције – покретљивост радне снаге

Почев од тврдњи да је Србију напустило више од 600 хиљада људи, преко критика да стварна запосленост не расте, да постоји масовни долазак страних радника, до уверења да стварне плате уопште не расту, јер, наводно, исказивање у еврима замагљује стварну слику и ствара илузију раста кога нема (због прецењеног курса), све до наглашавања разлике у платама приказане као просечне плате или мерене у односу на медијану. Многе од ових аргумената јавност врло често и не разуме, па ћемо покушати да пружимо извесна објашњења и анализирамо ова кретања.

Ипак, на самом почетку, навешћемо оцену вероватно нашег водећег стручњака у области тржишта рада, Михаила Арандаренка, професора Економског факултета у Беораду који је констатовао да становништво у Србији данас живи боље него у односу на пре петнаест, десет или пет година, пре свега због раста запослености, а тек секундарно због раста реалних плата. И ФРЕН – Фондација за развој економске науке је закључила да на тржишту рада преовладавају позитивни трендови, јер реалне зараде снажно расту, запосленост се благо повећава, а незапосленост опада.

Да бисмо поткрепили ове тврдње, приказаћемо део табеле основних макроекономских показатеља која се налази на сајту Министарства финансија за период 2015.-2025. година. Узимамо овај период јер је 2014. године почела фискална консолидација, а дајемо четири основна податка (Табела 1: Кретања на тржишту рада у Србији 2015-2025).

Прво – највећи успех несумњиво је постигнут смањењем стопе назапослености са 18,9% колико је износила 2015. на свега 8,7% у 2025. години. Ако узмемо у обзир и податак да је стопа незапослености 2012. године износила чак 25,9%, долазимо до податка да је за 13 година стопа незапослености смањења готово три пута. Овај ниво незапослености сада је упоредив са земљама Централне и Источне Европе, а такође и са најразвијенијим земљама Запада. То је неоспорна чињеница која не може изазазивати никакве контроверзе.

Друго – број запослених лица и стопа запослености расту из године у годину и са приближно 1 милион 869 хиљада, порастао је на 2 милиона и 319 хиљада, што је повећање за 450 хиљада нових радних места.

Стопа незапослености смањена је са 18,9% 2015. на 8,7% 2025. године, док је број запослених порастао на 2,319 милиона

Треће – реалне плате мерене стопама раста, значајно су расле у периоду 2018.-2021., врло споро у 2022. и 2023. години због инфлације као последице рата у Украјини, и поново снажно расле у 2024. и 2025. години.

Четврто – пензије су стагнирале због фискалне консолидације до 2018. и у 2022. години, а онда снажно расту почев од 2023. године.

Нарочито су снажно расле плате исказане у еврима тако да су по неким рачуницама у периоду 2019—2024. порасле за чак 80%. То је и један од основних разлога зашто имамо прилив стране радне снаге из врло сиромашних земаља Азије (Непал, Бангладеш, Тајланд), јер је таква плата за њих веома висока. Наравно, остаје питање да ли је девизни курс мерен разликом стопа инфлације у Србији и ЕУ реалан, али је за сада равнотежан. Оставићемо за сада по страни разлику између реалног и равнотежног девизног курса.

Следећа група показатеља везана је за кретање минималних зарада, куповну моћ плата и однос потрошачке корпе према минималној и просечној плати. На основу података које смо имали на сајту Министарства унутрашње и спољне трговине за период јануар 2017. август 2025. године који мере просечну плату у Србији, у односу на просечну и минималну потрошачку корпу (Графикон 1: Кретање куповне моћи у Србији 2015-2025; Извор: сајт Министарства унутрашње и спољне трговине Србије, подаци о потрошачкој корпи)

Графикон 1

ГРАФИКОН 1: КРЕТАЊЕ КУПОВНЕ МОЋИ У СРБИЈИ 2015–2025.

У јануару 2017. за једну просечну потрошачку корпу било је потребно издвојити 1,65 просечних плата, а августа 2017. било је потребно 1,04 просечне плате;  по први пут, статистички посматрано, просечна плата може да покрије просечну потрошачку корпу, мада се сада ради о новој, ревидираној просечној потрошачкој корпи;

У јануару 2017. године минималну потрошачку корпу могло је да покрије 0,85 просечне плате, а августа 2017. за то је довољно 0,54 просечне плате; дакле, сада се просечном платом могу покрити две нове минималне потрошачке корпе;

Значајан напредак остварен је у висини минималних зарада; статистика каже да су минималне зараде у децембру 2012. године износиле око 19 хиљада динара или тадашњих 170 евра; затим су споро напредовале због фискалне консолидације и у децембру 2015. износисле су 22 хиљаде динара или 180 евра, али су већ у децембру 2025. године износиле 62 хиљаде динара или 530, евра што је за период од десет година повећање номинално за 2,8 пута, а у еврима за више од три пута; напомињемо да смо у овом периоду од 10 година имали фискалну консолидацију (до 2018. године), КОВИД-кризу и рат у Украјини, када је дошло до снажнијег раста цена енергената и хране, што је погурало инфлацију навише;

Док пишемо ове редове, минимална плата за март 2026. године износи већ 65 хиљада динара. Посебно истичемо податак да је збирна инфлација за период од претходних 10 година, према подацима Републичког завода за статистику, порасла 40-50%. Дакле, и обичном читаоцу је јасно да је дошло до значајног реалног раста минималних зарада у овом периоду.

Сада да видимо шта се тачно дешава на пољу миграција радне снаге где такође постоје раширене представе о врло неповољним кретањима. Уобичајена митска тврдња је да је Србију током последњих 15 година напустило више од 650 хиљада људи, да се ради о типичном „одливу мозгова“ или модерном „данку у крви“ и да су у питању претежно млади и образовани људи. У свом истраживању – Миграције, квалификације и радна снага из 2022. године професор Арандаренко убедљиво доказује да су стварне чињенице далеко од тих тврдњи и стереотипа. Према тим подацима у периоду 2010.-2019. година, Србију је према једном показатељу напустило око 88 хиљада људи, а према другом показатељу који узима у обзир натурализоване држављане Србије, земљу је напустила 41 хиљада људи. То је просечно годишње по првом мерењу око 10 хиљада људи, а по другом мерењу око 4 хиљаде људи. У сваком случају, 10-так пута мање него претпостављених 43 хиљаде људи годишње у просеку у претходних 15 година како се често паушално тврди.

Типичне миграције разврстане су у две групе земаља: старе чланице ЕУ у које спадају: Велика Британија, Швајцарска (обе земље као чланице условно), Шведска, Француска, Италија, Холандија и Белгија и новије чланице ЕУ где је Словенија, Словачка, Хрватска, Чешка, Малта. Посебну земљу чини Немачка која је и посебно анализирана. Ова подела на две групе земаља, има условно везе и са два доминантна модела који теоријски објашњавају мотиве за миграције: први приступ полази од тога да је миграција трајна, доживотна одлука појединца заснована на позитивној економској и животној вредности миграције. Овде везе миграната са матичном државом слабе током времена и ту се, уколико је могуће, посеже за држављанством земље у којој се борави. Овом моделу миграције више припадају старе земље чланице ЕУ, као и прекоокеанске дестинације САД, Канада, Аустралија. Други модел миграције је више радна, а мање животна миграција која је привременог карактера, без узимања држављанства и са тенденцијом враћања. Типична је за Мексиканце који раде у САД, а у новије време за наше грађане који привремено одлазе у Хрватску, Словенију, Чешку, Словачку, Малту, а затим се враћају. То је више миграција радника, а мање миграција људи. Немачка је специфичина случај, јер ту постоји највећа српска дијаспора, а Немачка је 2016. године донела тзв. Уредбу за Западни Балкан која је омогућила лакши прихват радне снаге из Србије по завршетку Велике рецесије.

Супротно многим очекивањима, подаци показују да се највећи део миграната по образовној структури односио на радну снагу са средњим стручним образовањем, при чему када је о Немачкој реч, доминира средње медицинско особље, па тек онда лекари. Такође, емигрирали су грађевински радници, а затим средњеквалификовани и нискоквалификовани радници (транспост, личне услуге, продаја, возачи, металска струка). Када је реч о прекоокеанским англосаксонским земљама, за претходних 10-так година у Аустралију је отишло око 3 хиљаде људи, у Канаду око 2 хиљаде људи, а у САД око 10-так хиљада људи. Међу њима је било високообразованих радника, ИТ стручњака, инжењера и они имају склоност да трајну остају у земљама у које су отишли. Ово се свакако не може назвати драматичним „одливом мозгова“ иако податке и проблем свакако не треба подценити.

Примера ради, студија професора Арандаренка наводи да је 25% радне снаге која је емигрирала у Немачку била нискокавалификована радна снага, а 20% је чинила висококвалификована радна снага. Постоје два објашњења зашто је међу емигрантима доминирила нижеквалификована и средњеквалификована радна снага, а не толико факултетски образовани појединци: 1) плате високообразованих радника расле су знатно брже, а Србија је и један од лидера у ИТ сектору, као и међу онима који раде у Србији, али за стране послодавце (тзв. телемиграција); 2) Србија привлачи велики број ИТ стручњака; годишње у овој области дипломира више од 2,5 хиљада људи, а допринос извоза у области информатичке технологије чини више од 5% БДП што је заиста изванредан резултат. Захваљујући томе, у основи није дошло до значајнијег одлива стручњака, а земљу су више напуштале категорије радника са нижим примањима и са нижим образовањем. Такође, посебно наглашавамо да је прилив од дознака наших радника у иностранство износио веома значајних и стабилних око 8% БДП, што је знатно више од земаља сличног нивоа дохотка који имају изражену миграцију.

Тако долазимо до последњег питања које желимо да истакнемо у овом тексту, а које се односи на истицање највеће слабости у области плата, тржишта рада и социјалне политике. Наиме, у најнеповољнијем положају у претходних 10-так година биле су најсиромашније категорије становништва у Србији. Један показатељ који мери ниво неједнакости (Џини коефицијент) био је међу највишима у Европи и почео је да се смањује тек у претходне две-три године. Социјална давања најсиромашнијима износе свега 0,5% БДП и међу најнижима су у Европи. Изуизетно су ниски дечји додаци, додаци за случај незапослености и друга социјална давања за најсиромашније грађане (породична нега). Сиромашнија половина грађана враћа друштву на име пореза тачно онолико колико и прима, а требало би да прерасподела ради у корист ове групе грађана. Чињеница је да удео јавних прихода у БДП који је изнад 40% омогућава знатно веће социјалне трансфере што би повољно утицало на раст запослености, већу укљученост сиромашнијих у друштво и виши квалитет јавних услуга.

Реформе су неопходне у три основна подручја: 1) већи породични трансфери, 2) промене у пореском систему и 3) промене у пензијском систему.

Подаци показују да је највећи део емиграната радна снага са средњим и ниским квалификацијама, а високостручни кадар и ИТ стручњаци остали су у земљи или раде за стране компаније

Порески систем у основи још увек почива на принципима из 2002.-2004. године из времена владавине неолиберлане идеологије, где доминирају регресивни порези који знатно више погађају сиромашне грађане. Тако су најиздашнији порези попут ПДВ, високи порези на раднике са ниским платама, а постоји потреба да се уведу прогресивни порези за богатије грађане као што су порез на доходак, већи порез на добит корпорација и већи порези на имовину и наслеђе. Они би додатно смањили разлике у нивоу прихода између богатих и сиромашних грађана и позитивно би утицали на смањење економских миграција.

Већи породични трансфери односе се пре свега на увођење универзалног дечјег додатка који би највише погодовао сиромашнијем и средњем слоју грађана, а могао би да подстакне и наталитет по нашем мишљењу. Када је реч о пензијама, вероватно би требало повећати унутаргенерацијску солидарност путем смањења разлика у нивоу пензија, а вероватно увести и тзв. Бевериџову пензију коју би добијали сви грађани чак и ако нису уплаћивали никакве пензионе доприносе, јер је пензија и социјална категорија и елеменат људских права, а не би требало да буде везана само за ниво уплата и висину принудне штедње током живота. У овом тренутку у Србији има око 150-200 хиљада људи на селу који не добијају никакву пензију, а међу њима су највећим делом старије жене. У најважније правце реформи свакако треба убројити веће улагање у људски капитал, образовање, науку, истраживање и развој, али та тема тражи знатно више простора. Овде је реч само о скици основних праваца реформи и зато треба охрабрити креаторе наше економске политике да крену у овом правцу, мада већ има назнака да се кренуло смелије овим путем, ако се има у виду убрзани раст минималних плата, цене рада и пензија у претходних неколико година. Ово ће бити посебна тема у бројевима који долазе.