Многи су југоносталгични. Нарочито они који нису ни били рођени у Југославији
Они се сећају те Југославије из прича својих родитеља, али ми – који смо живели у тој земљи, који смо страдали, који смо хапшени, који смо прогоњени у то време као народни непријатељи – сећамо се највише своје младости. Како смо ми могли све. Када је човек млад он може све. Међутим, ко није био велика југословенска звезда, тај не зна шта је радост живота. Ако су нас ухватили у Београду ми смо већ побегли у Загреб. Када су нас стигли у Загребу, ми смо били у Љубљани. А онда смо некако стигли до Сарајева, ко зна где смо се склонили. Сада немамо ту шансу, тако да могу одмах да нас ухвате. Зато, да сам нека власт ја бих то обновио за нове генерације. Тек тада би почео дијалог.
Мада, разговарао сам о најстрашнијим стварима. Када је Дража Михајловић послао емисара да пита Павелића да четници прођу и да их не побију усташе, Дражином генералу пришао је Макс Лубурић, највећи злочинац који је стајао иза логора за Србе, и рекао је: „Ја сам некад био ваш, али сад сам чист Хрват“.
Неки од наших професора Универзитета, који ће завршити у Америци, а који су били резервни официри у немачким логорима, седели су, у бекству, у некој кафани. Наишао је Макс Лубурић и рекао: „Милион смо вас побили и ви и даље тврдите да смо браћа“. Када су Хрвати покушали да сруше своју црну легенду, седамдесетих година, они су у Базелу 1974. организовали један скуп – Хрватски разговори о слободи. Позвали су да, под лажним именима и са лажним пасошима, дођу најпаметнији Хрвати из земље, после рушења Маспока, најпаметнији Хрвати из емиграције… И њихов закључак је био да хрватски народ нема ништа са усташким злочинима, то су се међусобно клали Срби католици и Срби православци, а да Хрвати, питоми Загорци, нису могли да их раздвоје. Онда су поређали, сви су били Срби – И Макс Лубурић, Љубо Милош, Артуковић, све до Павелића. Тако изгледају наши дијалози и разговори.
Срби су у два рата и Словенце и Хрвате и Бошњаке са поражених страна преводили на победничку страну
Не постоји дијалог одавно. Ја, који дуго памтим, сећам се оног „бијелог комунизма“ кад је све пропадало па се разговарало. Када су Срби и Словенци покушали да разговарају. Сећамо се када је делегација српских интелектуалаца отишла у Словенију, на челу са Добрицом Ћосићем, они нису могли да верују да Словенци више не желе Југославију. Да више нису из истог филма, да више не желе да читају српске књиге, да им је ближи Беч него Београд иако су од тог Беча и Словенци и Хрвати побегли да би дошли до националног ослобођења уз помоћ Београда, уз помоћ Срба. Срби су у два рата и Словенце и Хрвате и Бошњаке са поражених страна преводили на победничку страну. Практично на тај начин добили смо своје непријатеље.
Негде пред распад Југославије Бранко Богуновић, један од наших највећих новинара, који је раније био дописник у Кини и пријатељ Џорџа Буша старијег, који је био амбасадор у Кини, послат је за дописника Танјуга у Вашингтон. Тада су на власти били све наши људи.БрентСкоукрофт био је саветник за националну безбедност, Лоренс Иглбергер помоћник државног секретара за спољне послове, а касније државни секретар, а био је амбасадор у Београду био је део тог пројекта Југо-Америке.
Били су добри са Богуновићем захваљујући Џорџу Бушу. Често су долазили код њега на вечеру и ту групу су називали „југо мафија“, јер су радили разне послове у којима је учествовао и Слободан Милошевић који је у име „Бео банке“ ангажовао ту Кисинџерову корпорацију да им помогне у маркетингу и позиционирању најјефтинијег и најгорег аута у Америци како су га рекламирали.
На тим вечерама „југо мафије“ они су Богуновићу говорили: „Ви Срби сте луди. Ви сте практично однеговали своје непријатеље. Нисте нормални. Дозволили сте да Универзитет у Приштини буде јачи од Универзитета у Тирани. Практично сте читаву једну генерацију, једну елиту Албанаца, који ће заратити с вама и отцепити се, финансирали. Требало је да им дате основну школу на албанском, али средња школа и Универзитет морају да буду на српском да би ти Албанци могли да раде на целој територији Југославије и да се трбухом за крухом сруши та Албанска већина на Косову“.
Богуновић, као и сви паметни људи тог доба, је рекао: „Да смо ми то урадили, ви бисте нас оптужили за кршење људских права Албанаца на Косову“.
Ја сам тада био у Америци и пошто није тада било ни дисидената, они су рекли: „Знате ли ви неког ко је на власти у Београду?“
Питам: „Зашто?“
А они одговарају: „Па пренесите им да је ситуација јако озбиљна. Донето је 12 резолуција о кршењу људских права Албанаца на Косову“.
Да ли би било рата да је била Олимпијада? Али тада је Звезда била првак Европе и света у фудбалу, а Партизан првак Европе у кошарци па ништа није помогло. Ми сматрамо да је Мијатовић погодио ону пречку да би се спасила Југославија... То су смешне ствари
Богуновић је схватао шта нам се спрема. Рекао је: „Ви мислите да је то неозбиљно. Свака резолуција обавезује председника Америке и америчка политика ће бити у складу са тим резолуцијама“.
Та 1990. или 1991. била је прва претња да ће Београд бити бомбардован. Стално су људи говорили: „Зашто Милошевић није примио америчког амбасадора Цимермана?“
А он није хтео да прими Цимермана јер је требало да му преда демарш да ће Београд бити бомбардован због кршења људских права Албанаца. Он је рекао да Цимермана прими Влатко Јовановић, који је мени пред смрт открио да је та прва претња да ће Београд бити бомбардован и срављен са земљом дошла из Америке.
Милошевић је добро знао Америку. Он је водио, заједно са Гораном Милићем дописником телевизије Београд из САД, пројекат да Београд добије Олимпијаду. Олимпијада је требало да буде у Београду 1992. године, али је касније то добила Барселона. Да ли би било рата да је била Олимпијада? Али тада је Звезда била првак Европе и света у фудбалу, а Партизан првак Европе у кошарци па ништа није помогло. Ми сматрамо да је Мијатовић погодио ону пречку да би се спасила Југославија…То су смешне ствари. Покрет растакања те земље је почео када је она створена и чешће су силе, које су растурале ту земљу, биле јаче од оних које су је повезивале. Ми смо деведесетих година имали ситуацију да су почеле да се вијоре и у Београду, Загребу и Сарајеву заставе свих поражених војски из Првог и Другог светског рата. И тамо усташе, овамо љотићевци, четници, балисти у Приштини, Ханџар дивизија у Сарајеву…Нове генерације су дошле. Оне нису ни знале шта та знамења значе. Али, тај покрет растурања те земље почео је одмах када је настала.
