Живимо у добу великих и малих лажи, али ако бисмо одговарали на питање да ли их је данас више него раније не би нам требало много размишљања.

Друштвене мреже и дигиталне платформе створиле су пропагандну матрицу коју свет традиционалне штампе, радија или телевизије никада није имао. Гебелс је уочи Великог рата говорио: „Дајте лажима предност од 24 сата и истина их никада неће стићи“. Нацистички спин доктор данас би био наивни дечак – у виралном простору лажима је довољно и свега неколико минута…

У западним историјама новинарства познат је пример из 1475. године, када је на ускршњу недељу у италијанском градићу Тренто нестао двогодишњи дечак. Фрањевачки свештеник Бернандино де Фелтре у проповеди је оптужио Јевреје, тврдећи како је дете жртвовано да би његова крв послужила за прославу празника Пасхе. Вести су се од уста до уста прошириле градом, изазивајући бес људи због чега је бискуп Џон IV Хајдербах наредио да се сви Јевреји ухапсе. На брзину је организовано јавно суђење, након којег је петнаесторо приведених живо спаљено на ломачи. Гласине како Јевреји пију крв хришћанске деце прошириле су се Европом, а оправданост спекулација подстакла је чињеница да је бискуп убијеног малишана прогласио свецем, распирујући таласе антисемитизма. Лажи намећу симулирану стварност у којој се стереотипизацијом жигошу „кривци“, тако што се чињенице прећуткују, искривљују, преобликују тако да унапред креирају осуду. Хиљаде малих лажи стварају амбијент који личи на реалан, па обичан човек несигуран, застрашен и колебљив не верује сопственим очима. Још тада се уочава да гласине мешају истинито и лажно, али и да се појављују тамо где је реч о победама или поразима, смрти или животу, кризама и револуцијама, чиме добијају заводљиву ауру и присност у комуникацији. Испрва тихи шапат, па невидљиви глас који убеђује у неутралност, временом прераста у све гласније осуђујуће поруке које буком искључују могући отпор и сумњу. Диктатура једноумља постаје потпуна, а ретки гласови разума се маргинализују и потискују.

Лажна вест гађа у душу публике, тамо где је најрањивија и најосетљивија

Епидемијске размере страха који се постиже ширењем измишљених вести не стварају конфузију само у главама људи, већ и истинске нереде на улицама. Насиље у политичкој сфери је последица пропагандног манипулисања, а илустративан је пример крвопролића на Марсовим пољима у Паризу 1791. када је Национална гарда пуцала на сопствени народ. Искри насиља претходиле су лажи о банкроту владе и проглашењу Републике, а покољ који је уследио представљао је увод у Револуцију. Сваког јутра појављивали су се нови памфлети, увек из другог политичког табора, са обавезном стигматизацијом неког од актуелних министара. Говоркања, полуинформације и дезинформације распростирале су метеж, сумњу, очај и страх, форсирајући слику о нефункционалности система. На крају, застрашујућа количина лажи послужила је као оправдање да јавност прибегне насиљу. Још тада се може запазити како лажне вести у медијима привремено ослобађају гомиле од страха, истовремено подстичући отпор и незадовољство ка носиоцима власти.

Мотив дечје смрти коришћен је и у демонизацији Срба током отимања Косова и Метохије од стране међународне заједнице. Прича о Албанки Рајмонди Речи и њеној „праведној“ борби пласирана је у тренутку када се свет двоумио да ли је реч о сукобу државе са терористима или ослободилачкој револуцији? Новинарка Ненси Дурхам, извештавајући за канадску продукцију ТВ Си-Би-Си новембра 1998. открива осамнаестогодишњу девојку, која се са пушком бори да освети млађу сестру коју су силовали, па убили Срби, спаљујући и куће у њиховом селу. У беспрекорно чистој униформи она тражи да се међународна заједница пробуди и заузме „праву страну“. Репортажу су без провере преузели готово сви утицајни медији, обликујући глобално мнење у стигматизацији и демонизацији српске стране. После само неколико месеци (јуна 1999.) снаге КФОР-а ушле су на ове просторе, па је Канађанка ненајављено дошла да види како је Рајмонда дочекала „ослобођење“. У кући је затекла само мајку Бахрије, са две кћерке: двогодишњом Илиридом и деветогодишњом Квендресом, која је у емитованој репортажи „силована и убијена“. Шокирана и разочарана што се наивно уплела у мрежу пропаганде упитала је Албанца из села како је овако нешто могуће, са неверицом слушајући одговор: „Ако је ова лаж допринела ономе што западне земље раде за нас на Косову – терају Србе и стварају нам државу – вредело је“.

„Лаж се прошири светом пре него што истина устане из кревета“

Прича о вртлогу лажи које нас медијски окружују у фокусу скрива битку за пажњом корисника. Истраживања показују да просечан посетилац Интернет страница одваја 54 секунде како би се упознао са садржајем вести које су му најважније тог дана, али и да више од половине читање прекида после само десетак померања казаљки. Мржња и поларизација премрежавају планету, али ако мислите да су хаосу изложени сви једнако – нисте у праву. Француски Монд дипломатик открива како су током рата у Гази Фејсбук и Инстаграм манипулисали својим алатима с намером да ограниче утицај палестинских медија. Мрежа Икс привремено је суспендовала сопствени четбот „Грок“, након текста у којем је навео како израелска војска чини „геноцид“, уз америчко саучесништво. Пошто је платформа ТикТок оцењена превише отвореном за израелске критике, амерички председник је интервенисао да је њен власник прода милијардеру који није скривао симпатије за планове Тел Авива. Друштвене мреже су под селективним надзором јер селективно поткопавају стабилност демократија. Оне су специфичне ехо-коморе који развијају лавеж чопора, повезујући присталице које такав тон прихватају као пријатну музику.

Гебелс је уочи Великог рата говорио: „Дајте лажима предност од 24 сата и истина их никада неће стићи“

Лажна вест гађа душу публике, тамо где је најрањивија и најосетљивија. Алгоритамска фабрикација бројним техникама потхрањивања пажње труди се да је задржи што дуже. Она не подстиче стваралаштво или критички дух корисника, већ виралношћу потискује објективност и тачност информација. Метрике прегледа монетизују вредност манипулације, па се уређивачка политика мења у складу са потребама политичког активизма. Дресура друштвених мрежа временом се сели на дресуру у стварним животима. Отуда лаж привидно циља на неправду, али тако што јој додаје свој угао перцепције и интереса. Њен задатак је да у масама развија агресивност и насиље које ништа не може зауставити. Преко ноћи непријатељ постаје свако ко се супроставља наметнутом мишљењу, било да је први сусед, деценијски пријатељ, колега са посла или факултета, кум или случајни пролазник. Лаж руши ауторитете јер су у праву само они који је доносе. Зато је она данас опаснија него икада.