Гласање у Уједињеним нацијама 1971. променило је дипломатску карту света. После више од две деценије спорења, представници Пекинга преузели су место Кине, укључујући стално чланство у Савету безбедности, док је власт на Тајвану изгубила једно од својих најважнијих међународних упоришта.
Столица у дипломатској сали понекад вреди више него што показују њене димензије. Она подразумева право да се говори у име државе, учествује у одлукама и буде признат као саговорник чије се присуство подразумева.
Кинеска столица у УН имала је и додатну тежину. Припадала је једној од пет сталних чланица Савета безбедности, са правом вета на најважније одлуке тог тела.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Када је Генерална скупштина 25. октобра 1971. усвојила Резолуцију 2758, није створено ново кинеско чланство. Одлучено је која ће власт представљати Кину у организацији основаној после Другог светског рата.
Тиме је међународна дипломатија признала промену која је на азијском копну настала још 1949. године. Између војног исхода грађанског рата и његовог прихватања у светској организацији протекле су двадесет две године.
Две власти са истим захтевом
Завршница кинеског грађанског рата оставила је необичну политичку ситуацију. Комунисти Мао Цедунга успоставили су Народну Републику Кину на копну, док се националистичка власт Чанг Кај Шека повукла на Тајван, задржавајући назив Република Кина. Обе стране тврдиле су да представљају целу земљу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ Уједињеним нацијама наставили су да седе представници Републике Кине. Подршка Сједињених Држава и подела света на супротстављене блокове омогућавале су одржавање тог положаја, иако је Пекинг управљао огромном територијом и становништвом које се бројало стотинама милиона.
Ипак, дипломатска већина није могла заувек остати иста. Деколонизација је у УН довела нове афричке и азијске државе, а све више влада сматрало је неодрживим да власт која контролише копнену Кину остане изван организације. Питање представљања постало је испит њене способности да прихвати стварни однос снага.
Приближавање које је променило рачуницу
Почетком седамдесетих мењао се и сам Хладни рат. Пекинг и Москва већ су били дубоко завађени, па Кина за Вашингтон више није изгледала једноставно као продужетак совјетског утицаја. Амерички председник Ричард Никсон и његов саветник Хенри Кисинџер видели су простор за нову дипломатску комбинацију.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКисинџерова тајна посета Пекингу у лето 1971. и најава Никсоновог доласка показале су колико се брзо мењају дотадашње извесности. Америчко приближавање Кини није значило да је Вашингтон одмах прихватио губитак места власти са Тајвана, али је откривало шири преокрет у међународним односима.
Резолуција је на крају усвојена са 76 гласова за, 35 против и 17 уздржаних. Представници владе Народне Републике Кине признати су као једини законити представници Кине у УН, а представници Чанг Кај Шека уклоњени су са места које су до тада заузимали.
Одлука чији значај траје
За Пекинг је то била велика дипломатска победа. Могао је непосредно да учествује у раду светске организације и користи овлашћења сталне чланице Савета безбедности. Међународно присуство добило је институционалну снагу коју билатерална признања сама нису могла да обезбеде.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗа власт на Тајвану губитак представљања био је тежак ударац. Ипак, сам текст резолуције бави се представљањем Кине и не помиње Тајван по имену. Његово шире тумачење, нарочито у односу на положај острва и међународно учешће његових становника, остало је предмет политичких спорова.
Зато се гласање из 1971. памти као више од промене делегације. Оно показује колико дуго институције могу да носе наслеђе једног рата и колико снажно њихове одлуке утичу на следеће деценије. Кинеска столица променила је представнике, а питања власти, признања и припадања наставила су да обликују односе далеко изван сале за гласање.
