Често ме питају о тим годинама, о Слободану Милошевићу, о одлукама које су нам свима одредиле судбине. Људи воле да поједностављују историју, да је сведу на један датум или једну реченицу изречену у Косовом Пољу („Нико не сме да вас бије“). Ја историју памтим као процес, као серију потреса који су почели много пре него што је Слободан Милошевић сео у председничку фотељу. Он није био узрок пожара; он је био човек који је први одбио да затвори очи пред димом који је куљао из темеља Југославије још од 1981. године.
Менаџер у вртлогу идеологије
Слободана сам упознао не само као политичара већ најпре као директора. Он је у политику ушао из привреде, из „Техногаса“ и Београдске банке. Размишљао је менаџерски. Имао је то златно правило сваког искусног привредника: „Ако хоћеш велики проблем, пусти мали да расте.“ Он је проблемима прилазио директно. Критичари кажу да је пробудио национализам, али истина је да је он само срушио комунистички табу ћутања о српском питању.
Иако га оптужују да није разумео пад Берлинског зида, он је врло добро схватао односе у свету и да смо препуштени сами себи. Док су други покушавали да сачувају привид мира методама из Титовог времена, Милошевић је схватио да се систем ломи и да Србија више не може бити једини чувар федерације која је саму себе осудила на пропаст.
Његова харизма је била специфична, деловала је „један на један“. Сећам се преговора с Медлин Олбрајт и Ричардом Холбруком. Људи са Запада су долазили с предубеђењем, мислећи да ће с њим све решити за 15 минута, а остајали би сатима у разговору, разоружани његовом мирноћом и аргументацијом. Он је био човек који је могао да вас саслуша, да сатима ћути ако се не слаже, али и да вас убеди у своју визију снагом личног уверења. То је та харизма.
ФОТО: Milos Tesic/ATAImagesДрина, санкције и „Бамби Пожаревац“
Један од најтежих периода био је онај око 1993. и 1994. године, када смо морали да уведемо санкције Републици Српској. То је у народу виђено као издаја, али мало ко зна какву смо драму преживљавали унутра. Ми смо уложили огроман политички капитал да покренемо мировни процес. Требао нам је грчки премијер Мицотакис због његових веза са Америком, желели смо да покажемо свету да смо за мир. Преговарали смо на Палама до ране зоре. Направили смо нацрт компромиса, Милошевић и Крајишник су се сложили. А онда је Крајишник отишао у посланички клуб СДС и вратио се после 10 минута с речима: „Клуб је све одбио.“
То је био шамар од којег смо се тешко опоравили. Србија је тада морала да демонстрира свету да је за преговоре, па макар и том болном границом на Дрини. Али живот је био јачи од политике. Сећам се како смо се сналазили да помогнемо браћи преко, упркос међународним посматрачима. Правили смо баријере на цистернама да личе на шлепере, лепили натписе „Бамби Пожаревац“ и тако слали гориво и ресурсе. На папиру санкције, у стварности борба за опстанак народа. То је био тај српски реализам – држати реч пред светом, а не оставити свој народ без хлеба и муниције.
Заробљени у поделама
Питање Косова опозиција није третирала као национално, већ као демократско питање, верујући да ће форма решити суштину. Наш одговор на унутрашње потресе, још од 9. марта 1991, био је покушај да решење нађемо у парламенту и кроз политички реализам.
Иако га оптужују да није разумео пад Берлинског зида, он је врло добро схватао односе у свету и да смо препуштени сами себи
Након избора 1993. пробали смо немогуће – коалицију с Ђинђићем. Он је као мањински партнер тражио место премијера, што Милошевић није прихватио, али тај покушај, као и ангажовање Милана Панића, имао је исти циљ: ојачати Србију и ублажити стравичан страни притисак. Иако смо тада главом ударали о зид, мотив је био опстанак.
Нажалост, српске поделе нису академске; оне су искључиве и не подразумевају опстанак друге стране. И данас смо, као и тада, заробљени у фаталној логици „или ми или они“.
ФОТО: ProfimediaКосово и улазак у „левак“
Најтеже године, 1998. и 1999, биле су онда када нисмо бирали између доброг и лошег, већ између катастрофе и катаклизме. Милошевић је говорио да нас „терају у левак“ – пођеш десно, удариш у зид, пођеш лево, притисну те с друге стране. На крају те силом натерају тамо где никада ниси хтео да идеш.
Критикују га због Косова, али шта је била алтернатива? С Руговом смо пробали све. Потписали смо споразум о образовању, хтели смо два паралелна универзитета, мирну коегзистенцију, али Американци су у мраку заменили фигуре. Ругову, који је био урбан и спреман на разговор, заменила је структура ОВК – марксистичко-лењинистичка групација коју су логистички подржале Немачка и Швајцарска, а политички Вашингтон.
Слоба је био свестан судбине. Сећам се лета 1998, пре него што је ико помињао Хаг. Рекао је Момиру Булатовићу: „Немој ти да се бавиш овим, млад си. Сви ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу, на челу са мном.“ Знао је цену, али је веровао да је одлазак с фронта раван гажењу народа уз нашу сопствену сагласност.
Победа на терену, пораз у Бриселу
Када је почело бомбардовање, видели смо суровост „светског полицајца“, али наша војска је урадила немогуће. Ми смо ОВК оперативно онеспособили 1999. године. Добили смо информацију из Скопља да су Американци признали како ОВК више не може да изведе ниједан озбиљан задатак. План им је био напад изнутра и пробој из Албаније, али ми смо то сломили. НАТО је схватио да без њихове пешадије нема решења, а на то нису били спремни.
Људи са Запада су долазили с предубеђењем, мислећи да ће с њим све решити за 15 минута, а остајали би сатима у разговору, разоружани његовом мирноћом и аргументацијом
Одлука о прекиду рата и прихватању Резолуције 1244 била је најтежа у Слободановом животу. Сећам се шока у Приштини када сам пренео ту вест. Тишина је била таква да се могла сећи у ваздуху. Војска је излазила непоражена, с тенковима и музиком, али Слоба је преломио: „У име народа можеш жртвовати све, осим самог народа.“ Да нисмо потписали, кренуло би тотално уништење – од водовода до струје. Резолуција 1244, коју је писала иста канцеларија Стејт департмента као и папире у Рамбујеу, на крају је садржала све оно што смо ми у Рамбујеу тражили као „црвену линију“. Зашто то нису дали раније? Зато што је рат био део плана.
ФОТО: ProfimediaПети октобар и хашка одбрана
Губитак власти 2000. био је резултат десетогодишњег мрцварења земље. Људи су били уморни. Слободан је направио свесну грешку – расписао је превремене изборе, јер је хтео да се суочи с народом, верујући у своју историјску улогу. Иако је опозиција тврдила да су избори покрадени, ми смо знали да су резултати у првом кругу били на ивици. Он је хтео други круг, хтео је борбу до краја.
Тог 5. октобра, док су кризни штабови упадали у фирме и рушили структуру привреде, Слоба је показао своју величину. Могао је да запали Београд, војска и полиција су чекале команду, али он је изабрао мир. Избегнут је српски „Мајдан“. Он је прихватио пад иако је знао шта следи. Када су му нудили да побегне или да се склони, одбио је. Његов однос према држави био је онај стари, комунистички, где је држава светиња која се не напушта.
Они који су мислили да ће га у Хагу понизити, горко су се преварили. Његова одбрана је била његово последње велико дело. Говорио је: „Не нападају они Србију због мене, него мене због Србије.“ То није било пророчанство, то је било искуство човека који је седео с тим изворима моћи и видео њихове стварне намере.
Битка која не престаје
Данас, деценијама касније, сведоци смо тога да су се све његове црне слутње обистиниле. Сваки председник после њега, од Ђинђића до данас, суочавао се с истим оним левком. Притисци око Космета, Републике Српске, покушаји мењања цркве у Црној Гори и Украјини – све су то делови истог плана који је Слободан препознао још деведесетих.
Слоба је био свестан судбине. Сећам се лета 1998, пре него што је ико помињао Хаг. Рекао је Момиру Булатовићу: „Немој ти да се бавиш овим, млад си. Сви ми који се бавимо Косовом завршићемо у Хагу, на челу са мном“
Милошевић није био фанатик. Био је човек система који је веровао да се кућни праг брани по сваку цену. Као што је кнез Лазар изабрао царство небеско, тако је и Слободан у Хагу изабрао да остане веран својој истини, свестан да велике силе не тргују с малима, већ их само троше. Његова рехабилитација није у судским пресудама, већ у сваком дану који потврђује његове речи: да су слобода и суверенитет једино што народ држи на окупу.
