Исконска лепота наших корена

28. март 2026. 14:30

Да би уметност достигла статус молитве, поред естетске лепоте мора бити уздигнута на ниво духовности, каже фотограф Павел Сурови

У времену у којем се идентитет све чешће своди на визуелни ефекат, а традиција на декор, фотографија Павела Суровог иде у супротном смеру. Његови радови не покушавају да реконструишу прошлост, већ да је преведу у савремени језик, кроз мит, симбол и снажну, готово ритуалну естетику.

На граници између уметности, етнологије и личне визије, Сурови гради препознатљив визуелни свет у којем народна ношња није костим, већ знак, а лепота није празна, већ има важну поруку.

Његови пројекти, међу којима се посебно издваја циклус „Трон“, препознати су и ван регионалног контекста, награђивани на међународним конкурсима и излагани пред публиком која долази из потпуно различитих културних матрица. У његовом раду критичари препознају спој ренесансне композиције, модне фотографије и етнолошког наслеђа, док публика реагује на нешто непосредније, осећај да гледа слике које не припадају само једном времену.

У разговору за Компас, Сурови говори о архетиповима, духовности, замкама „Instagram патриотизма“ и о томе зашто верује да фотографија може да буде – молитва.

Ваше фотографије делују као да не документују прошлост, већ призивају нешто архетипско. Да ли ви фотографишете људе или покушавате да фотографишете дух народа?

– Моје фотографије јесу архетипи прошлости, које визионарски и надвременски приказујем кроз митове, симболе и снове. Фотографишем изричито природну женску лепоту, која је универзална и којој данас свет све мање тежи. Моје протагонисткиње на фотографијама причају приче различитих народа. Фотографије имају улогу да едукују, да подстичу на размишљање, на дијалог, али и да благо провоцирају. Када различити народи почну присвајати моје фотографије као своје, ту откривамо колико смо различити, али ипак повезани с другим народима преко симбола на народним ношњама.

У времену у којем је естетика често агресивно комерцијална, ви инсистирате на традиционалним симболима. Да ли је то отпор савремености или покушај њеног преображаја?

– Назвао бих то оживљавање традиционалног у савременој естетици. У моју естетику се заљубила публика, али и уметничка светска јавност на разним континентима. Пажљиво приступам нашој традицији и култури и оживљавам је на нов мистичан и трансцендован начин. Кроз визионарско виђење и историјско-филозофско-духовну призму стављам је пред нове нараштаје и публику. Оне јесу и прошлост и садашњост и далека будућност. Старе предмете и традиционалне симболе оживео сам на живим моделима, а естетика, композиција, боје и позадине ту су да додају причи дубину и духовну компоненту.

Жена је симбол енергије, која је повезана с вишим енергијама, а мушкарцима је увек била потребна женска енергија како би стекли животну снагу

У последњих неколико година сведоци смо нечега што бисмо могли назвати „Instagram патриотизам“ – естетизовани идентитет који је често више поза него суштина. Да ли је традиција данас постала визуелни реквизит за друштвене мреже?

– У нашој цивилизацији дошли смо само до површне лепоте као највеће естетске категорије. То видимо у шоу-бизнису, моди, Холивуду, на Западу… Исконска лепота и традиција морају бити продуховљене. Традиционалне вредности негују се вековима и с њима се живи свакодневно. Увек традиција на мрежама добија значајну пажњу јер је упечатљива. Она у сваком човеку побуђује емоцију и подсећа нас на своје корене којима припадамо и одакле потичемо.

Колико је лепота, према вашем разумевању, духовна категорија? Може ли фотографија да буде молитва?

– Критичари кажу да су моје фотографије и молитва, а ја пророк лепоте и хермит у својој кјароскуро монашкој ћелији у којој стварам чуда. Да би уметност или фотографија достигла статус молитве, поред естетске лепоте мора бити уздигнута на ниво духовности, натчулности и оностраности. А духовни симболи, и то верски, религиозни и мистични, уз достојанство протагонисткиња дају упечатљиву дубину уметничкој причи.

Народне ношње на вашим фотографијама не изгледају као костим, већ као „оклоп“. Да ли је идентитет данас нешто што морамо да бранимо?

– Одрастао сам у визионарско-милитаристичко-револуционарно-слободарском духу. Да, српске архаичне народне ношње црпу инспирацију од витешких оклопа и ратничких одора. Када сам стварао пројекат „Трон“ за Европску престоницу културе – Нови Сад 2022, у склопу пројекта, серију фотографија „Српских ратница“пресвукао сам утканим духовним оклопом. Код мене су у првом плану снажне, моћне жене као ратнице, амазонке, краљице, темпларке, анђели, светице, свештенице, самурајке, гејше… али увек достојанствене. Моја „Српска самурајка“ из Призрена чува Косово и Метохију. Царица Милица је окренута хришћанству. Живот је непрестана борба, увек нешто бранимо, а моје „Српске ратнице“ кроз алегорије и мит чувају сећање на Србију као земљу неустрашивих ратника из славних времена.

Постоји ли разлика између етноестетике и кича? Где је та линија коју не прелазите?

– Наравно да постоји и ту је танка линија између хиперестетизоване уметности и кича. Зли језици би рекли да радим врхунски високоестетизовани етнокич. Руски академици, многи историчари и професори уметности виде у мојим делима нови правац у уметности, који води дијалог са старим мајсторима ренесансе, али ствара нови визуелни језик као спој уметности и етнологије, традиције и модерног доба, као и историјско-националног обележја у домену модног дизајна. Моје фотографије као да су изашле из Лувра, људи их замењују с уљима на платну и то је та сурова Павеловска алхемија. Мало ко зна да сам као самоуки графички дизајнер и фотограф успео да се сам пробијем у свет и освојим многе светске награде.

Да ли је Балкан, према вашем осећају, више мит него географија?

– Моје фантазмагоричне фотографије представљају спој мита, сна и традиције. Оне бришу географске границе међу народима. А томе у корист сведочи чињеница да је фотографски пројекат „Трон“ постао један од најоцењиванијих пројеката у свету, који је потекао из Србије и рађен је у најмањој установи културе у Србији – Културном центру Кисач.

Када поставите модел у традиционални контекст, да ли покушавате да га вратите коренима или да покажете колико се удаљио од њих?

– Модел представља средство да га архетипски спојим с наративом и коренима. Да га заледим у оностранoј историји вечности. Увек је враћање коренима почетак мог креативног brainstorminga и то је полазна тачка трансцендентовања традиције суровим времепловом у будућу садашњост. Фотографије публику конфронтирају на један нов начин и започињу дијалог о нашој традицији и коренима.

Колико у вашем раду има носталгије, а колико визије будућности?

– Пошто радим реинтерпретацију народних ношњи и приказујем њихове скривене симболе из нове пророчанске надвременске перспективе, визија је код мене пресудна. „Српске ратнице“ можете посматрати као једну далеку историју, али и неку далеку будућност у којој се оне отеловљују и почињу да владају светом.

Да ли верујете да народ који изгуби сопствену визуелну симболику полако губи и унутрашњу кохезију?

– На мојим фотографијама историјске личности испреплетене су са старим словенским и хришћанским симболима и оне враћају српском народу понос и духовно достојанство. Имате ту царицу Милицу, српске ратнице, српске краљице, српске анђеле, српске свештенице… Сваки народ посредством своје народне ношње истиче своје аутентичне симболе и обележја, који га одређују као народ и чине специфичним и јединственим. Зато је визуелна симболика у ширем смислу изузетно важна за опстанак једног народа, али, уједно, она је и визуелна магија.

У серијалу „Српске ратнице“ не видимо само костим, већ став, снагу, пркос, готово митску енергију. Да ли сте тим фотографијама желели да реинтерпретирате историју или да проговорите о савременој жени кроз архетип ратнице?

– О идеалу и култу јаке жене, која се бори кроз векове, која је извор живота и надраста животне ситуације, као моћна сфинга достојно седи на престолу. Жена је симбол енергије, која је повезана с вишим енергијама, а мушкарцима је увек била потребна женска енергија како би стекли животну снагу. Историјски контекст на фотографијама жену смешта у различита историјска раздобља и улоге, почев од рајске Еве, преко ратнице, краљице гусара, светице, анђела, даме, па све до гејше.

Ако бисте морали да фотографијом објасните појам „унутрашња култура“, како би та фотографија изгледала?
– Сунце које сија!

КО ЈЕ ПАВЕЛ СУРОВИ

Павел Сурови је самоуки фотограф и графички дизајнер који је свој препознатљив стил изградио спајајући народну традицију, митологију и савремену визуелну културу. Међународну пажњу привукао је пројектом "Трон", настајалим у малом културном центру у Кисачу, који је освојио бројне награде и био излаган широм света. У свом раду доследно истражује симболе, идентитет и улогу жене као централне фигуре снаге, лепоте и духовности.