Фрида Кало у средишту спора: Мексико страхује за непроцењиву колекцију Гелман

Десет слика Фриде Кало, дела Дијега Ривере и других великана мексичке модерне уметности нашло се у средишту спора који све више потреса културну јавност Мексика. Колекција Жака и Наташе Гелман, једна од најзначајнијих збирки мексичке уметности на свету, од 8. септембра биће делимично изложена у шпанском Сантандеру, али њена будућност изазива све већу забринутост.

Иза приче о изложби крије се готово филмски заплет – спорни тестамент, оптужбе за злоупотребу поверења богате колекционарке, продаја вредних дела за трећину процењене вредности, кредити обезбеђени уметничким благом и страх да би банка Сантандер једног дана могла да преузме целу колекцију.

Посебну тежину читавом случају даје Фрида Кало, чијих десет уља представља један од најдрагоценијих делова колекције коју Мексико сматра делом свог националног културног наслеђа.

ФОТО: quiggyt4/Shutterstock

Колекција о којој би могао да се сними криминалистички филм

Прича о колекцији Гелман, како пише француски Le Monde, има готово све елементе криминалистичког романа. У њој су богата колекционарка, њен блиски сарадник, спорни нотарски документи, милионски послови, велике банке, један убијени нотар и уметничка дела чија се вредност мери стотинама милиона долара.

У средишту приче налази се Роберт Литман, њујоршки музеограф који је годинама био близак са Наташом Гелман. После смрти њеног супруга Жака 1986. године, Литман је постао један од људи од највећег поверења удовице и током наредних дванаест година помагао јој у управљању огромном имовином.

Проблем је настао када су деценијама касније објављени документи који су показали да је Наташа Гелман Литману поверила управљање колекцијом, али не и власништво над њом.

ФОТО: Credit: Frank Nowikowski/Alamy/Profimedia

Данас се колекција назива „Гелман Сантандер“, по шпанској банци чија фондација треба да изложи њен део у граду Сантандеру, на северу Шпаније. Мексички активисти окупљени око иницијативе „Заштитимо колекцију Гелман“ овог јула су покренули правни поступак против уговора који омогућава да дела путују у Шпанију, а потом и у друге европске земље. Њихов највећи страх је да колекција више никада неће бити трајно доступна мексичкој јавности.

Фрида Кало – највећи драгуљ збирке Гелман

Жак Гелман, пореклом из Русије, и његова супруга Наташа, пореклом из Чехословачке, доселили су се у Мексико крајем тридесетих година прошлог века. Огромно богатство стекли су током златног доба мексичке кинематографије, производећи филмове чувеног комичара Кантинфласа.

Током живота створили су три изузетне уметничке колекције. Једна је била посвећена претколумбовској уметности, друга европској модерној уметности и садржала је дела Брака, Кандинског, Мироа, Далија и Матиса, док је трећа окупила неке од највећих мексичких уметника 20. века.

У њој су, осим већ поменуте уметности Фриде Кало и Дијега Ривере, и дела Руфина Тамаја, Хосеа Клементеа Ороска, Давида Алфара Сикеироса, Марије Искјердо и других великих имена.

Ипак, посебно место заузима Фрида Кало.

Колекција садржи чак десет њених уља, што је чини изузетно ретком и вредном збирком. Међу делима која треба да буду приказана у Шпанији налази се и њен чувени „Аутопортрет као Техуана“, познат и под називом „Дијего у мојим мислима“, из 1943. године.

Управо због значаја Фриде Кало и других мексичких великана питање власништва над колекцијом далеко превазилази обичан приватни спор око скупоцених уметничких дела.

ФОТО: The Artchives/Alamy/Profimedia

Тестамент који је после три деценије променио читаву причу

Кључни преокрет догодио се у априлу 2026. године, када је мексички дневник El Universal објавио тестамент Наташе Гелман.

Документ је показао да је она у августу 1993. године Роберта Литмана именовала за управника колекције, а не за њеног власника. Њена жеља била је да дела остану доступна јавности у приватном музеју.

Наташа је такође наложила да се продају њена вила у Куернаваки, око 90 километара јужно од Мексико Ситија, и стан у престижном делу престонице како би се обезбедио новац за очување колекције.

Околности у којима је тестамент настао додатно су појачале сумње. Годину дана раније, 1992, лекар је утврдио да Наташа више нема све менталне способности, док јој је у марту 1995. неуролог дијагностиковао Алцхајмерову болест.

Њен тестамент касније су пред америчким судовима оспоравали син Кантинфласа Марио Морено Иванова и Вајцманов институт за науку, који су Гелманови годинама финансијски подржавали.

Према истраживању специјализованог магазина ArteInformado, подносиоци тужби тврдили су да је Литман искористио погоршање Наташиног здравља како би извео оно што су назвали „пљачком века“.

ФОТО: CHANDAN KHANNA/AFP/Profimedia

Спорни документ и нотар чија је смрт затворила истрагу

Наташа Гелман умрла је 2. маја 1998. године. Неколико месеци касније појавио се још један документ који је битно променио правни положај Роберта Литмана.

Према речима новинарке El Universala Адријане Малвидо, Литман је код истог нотара који је саставио тестамент добио документ којим је означен као Наташин наследник.

Тај акт никада није јавно објављен.

Мексичко тужилаштво касније је нотара оптужило за превару, али правни расплет никада није добијен. Истрага је окончана 2013. године, када је нотар убијен на улици. Према доступним подацима, то убиство није било повезано са случајем колекције Гелман.

У међувремену је и у Сједињеним Америчким Државама вођен поступак у вези са Наташиним наслеђем. Савезни суд у Њујорку је 2002. оценио да аргументи страна које су оспоравале Литманову позицију имају основа и предложио нагодбу како би се избегао дуготрајан процес.

Финансијски услови тих договора остали су поверљиви, а тужбе против Литмана повучене су 2009. године.

Правна питања, међутим, нису нестала. Напротив – откривање оригиналног тестамента 2026. поново је отворило готово целу причу.

ФОТО: Компас/Илустрација

Од обећања о музеју до путовања по тридесет земаља

У септембру 1998. Роберт Литман је у америчкој држави Делавер основао Фондацију „Вергел“, преко које је управљао колекцијом.

Убрзо је покушао и да је прода.

Герардо Естрада, тадашњи руководилац мексичког Националног института лепих уметности и књижевности – Инбала, касније је сведочио да је Литман тражио 200 милиона долара, али да мексичка држава није сматрала да је куповина оправдана.

Између 2005. и 2008. године дела су заиста била изложена у приватном музеју – Културном центру Мурос у Куернаваки. Наизглед је тиме била испуњена жеља Наташе Гелман.

Међутим, бивша кустоскиња музеја Сузан Грило тврди да је Литман једног дана једноставно дошао, скинуо све слике са зидова и однео их, упркос уговору према којем је поставка требало да траје двадесет година.

После тога колекција више никада није изложена у Мексику.

Истовремено је током осамнаест година приказана у тридесетак држава широм света. За свако изношење дела Литман је добијао дозволе Инбала, пошто радови појединих уметника имају статус националног културног наслеђа и могу да напусте Мексико само привремено и уз одобрење државе.

Продаја за 200 милиона долара и процена од најмање 600 милиона

Данас је познато да је Роберт Литман 2023. године продао колекцију Марселу Замбрану, мексичком инвеститору у некретнине и наследнику породице повезане са цементном компанијом Cemex.

Цена је, према наводима Le Mondea, износила 200 милиона долара.

Стручњаци за уметност, међутим, процењују да вредност колекције износи најмање 600 милиона долара.

Адријана Малвидо сматра да ни цена није суштина спора. За противнике продаје проблем је то што Литман, према објављеном тестаменту, није ни требало да буде власник који би колекцијом могао слободно да располаже.

Један од портпарола покрета „Заштитимо колекцију Гелман“, историчар Франсиско Берсунза, посебно истиче да колекција није продата другом колекционару или институцији чији би основни интерес био очување уметности, већ инвеститору.

Замбрано је дела купио кредитом аукцијске куће Sotheby’s, а затим је добио још један кредит од банке Сантандер, стављајући колекцију као обезбеђење.

Ту почиње најновији и можда најосетљивији део приче.

ФОТО: Компас/Илустрација

Фрида Кало и мексичко наслеђе сада у рукама банке

Уговор између мексичке државе, банке Сантандер и садашњег власника дао је фондацији банке право да током пет година управља колекцијом, проучава је, чува и представља у иностранству. Тај период може бити и продужен.

Управо због тога у Мексику расте нервоза.

Франсиско Берсунза тврди да Инбал никада раније није дозволио тако дуг излазак из земље дела уметника која имају статус националног наслеђа.

Посебна симболика лежи у чињеници да је међу тим делима и Фрида Кало, данас вероватно најпрепознатљивија мексичка уметница у свету. Њених десет слика из колекције Гелман нису само имовина огромне тржишне вредности, већ део уметничког идентитета Мексика 20. века.

ФОТО: akg-images/akg-images/Profimedia

Колектив који је у јулу оспорио уговор страхује и од могућности да Сантандер, уколико Замбрано не буде измиривао финансијске обавезе, једног дана постане власник читаве колекције.

Банка за сада није објавила детаље кредита одобреног Замбрану.

Истовремено, још једна мистерија остаје нерешена – јавности није познато шта се догодило са значајном претколумбовском колекцијом коју су Жак и Наташа Гелман такође поседовали.

Обећање да ће се благо вратити у Мексико 2028. године

Случај је добио такав значај да се у њега укључила и председница Мексика Клаудија Шејнбаум.

Она је у априлу обећала да ће колекција 2028. године бити враћена у Мексико ради изложбе у Монтереју, граду из којег потиче породица Замбрано.

Критичари, међутим, упозоравају да за сада постоји само председничко обећање.

Спорни уговор није поништен, а представници мексичких културних институција, према речима Адријане Малвидо, и даље тврде да нису били упознати са садржајем тестамента Наташе Гелман.

Зато изложба која 8. септембра почиње у Сантандеру има много већи значај од обичног културног догађаја.

На зидовима ће се наћи ремек–дела једне од најзначајнијих приватних колекција мексичке модерне уметности, али ће над њима остати питање коме она заправо припадају и где ће бити за неколико година.

У средишту свега остаје Фрида Кало – уметница чије је дело одавно превазишло границе Мексика, али чије слике у овом случају постају симбол много ширег спора о власништву, наслеђу и праву једне земље да сачува највредније делове сопствене културне баштине.

За мексичку јавност питање зато више није само колико вреди колекција Гелман. Питање је да ли ће се она заиста вратити кући.