Ви (А)И уметност

12. април 2026. 12:30

Мало која тема у савременим стваралачким круговима изазива толико полемике као употреба вештачке интелигенције у уметности. Од слика и фотографија, преко музике, до текста и видеа, питање више није да ли АI може да ствара, већ шта то уопште значи за уметност као људску делатност

Развој ове технологије отворио је једну од кључних дилема нашег времена. Да ли машине могу бити креативне или је све што раде само уверљива имитација? Одговор, по свему судећи, није ни једноставан ни једнозначан. Уместо јасне поделе, све више делује да присуствујемо дубокој трансформацији самог појма креативности.

Вештачка интелигенција данас генерише слике, музику и текстове анализирајући огромне базе постојећих дела. Она не ствара у класичном смислу те речи, већ комбинује, реконструише и варира обрасце које је усвојила током обуке. Управо ту настаје прва линија поделе. Да ли је у питању нови облик стваралаштва или само убедљива симулација већ виђеног?

Ова дилема се највидљивије испољава на питању ауторства. Ако алгоритам направи дело, ко је уметник? Програмер који је направио систем, корисник који је формулисао упит, или сама машина као извршилац? Одговор на ово питање није само филозофски, већ и правни и економски. Уметници све чешће упозоравају да се њихови радови користе за обуку модела без дозволе, чиме се брише граница између инспирације и експлоатације.

Питање више није да ли AI може да ствара, већ шта то значи за уметност као људску делатност. Развој технологије отвара дубоку трансформацију појма креативности

У том смислу, уметност све више почиње да личи на производну индустрију. Вредност се постепено помера са индивидуалног искуства на ефикасност, а оригиналност уступа место брзини и обиму производње. Оно што је некада било резултат година рада, сада може бити генерисано за неколико секунди.

Овај заокрет није остао само теоретски. У пракси, већ смо имали ситуације које су уздрмале уметничку сцену. На конкурсу у Колораду, један аутор је освојио прво место са делом које је генерисано уз помоћ AI алата. Победа је формално била легитимна, али је изазвала бурну реакцију. Део јавности је то видео као превару, док су други тврдили да је реч о природном наставку еволуције уметности. Испоставило се да проблем није у самом делу, већ у томе што правила игре више нису јасна.

Историја нас, ипак, учи да овакве дилеме нису нове. Појава фотографије у 19. веку доживљена је као претња сликарству, али је уместо нестанка довела до његове трансформације. Уметност се ослободила потребе за реалистичким приказом и отворила простор за апстракцију, експеримент и модернизам. Слично томе, AI не мора нужно да замени уметника, већ може да прошири поље његовог деловања.

Ai-Da робот у Центру Утзон у Аалборгу, Данској, 15. јануара 2026.

Међутим, за разлику од ранијих технолошких искорака, овде се појављује нешто апсолутно ново. Уметност више није само сарадња човека и алата, већ се све чешће говори о аутономним системима који делују као уметници. Један од најпознатијих примера је хуманоидни робот Ai-Da, који црта, слика и излаже своје радове у галеријама широм света. Њена дела су већ продавана за значајне суме, а сама чињеница да робот учествује у културно-уметничким системима поставља питање да ли се граница између алата и аутора коначно брише.

За разлику од класичних AI алата који остају невидљиви иза екрана, овде имамо физичко присуство машине. Робот који „ствара“ постаје део перформанса, део саме уметности. У том контексту, више није пресудно да ли он заиста разуме оно што ради. Довољно је да га публика тако доживљава.

Ако алгоритам направи дело, ко је уметник? програмер, корисник или сама машина? Одговор није само филозофски, већ и правни и економски

Ипак, остаје суштинска разлика коју ни најнапреднији системи не могу да превазиђу. Вештачка интелигенција нема искуство, емоцију ни намеру. Она не ствара из унутрашње потребе, већ на основу улазних података. Због тога њени радови, ма колико технички импресивни били, често делују као да им недостаје оно што бисмо могли назвати „унутрашњим животом“.

Управо ту долазимо до најдубље промене коју AI уноси у уметност. Креативност се више не везује искључиво за индивидуални израз, већ све више за процес управљања, избора и интерпретације. Уметник више није само стваралац, већ и уредник и менаџер. Његова улога се премешта са извођења на концепт.

Ова промена има далекосежне последице. Оригиналност, као централна вредност уметности, се доводи у питање. Ако је сваки рад производ комбинације постојећег, онда креативност постаје способност да се то постојеће организује на нов начин. То, у суштини, приближава људско и машинско стваралаштво више него што је многима угодно да признају.

Истовремено, долази до масовне „демократизације“ уметности. Алати који су некада били резервисани за уско обучене стручњаке сада су доступни готово свима. Последица није само већи број радова, већ и велики пораст садржаја. У мору визуелно савршених слика и звучно дотераних композиција, све је теже издвојити оно што заиста има вредност.

Ако свако може да створи нешто што изгледа као уметност, да ли уметност тиме губи своју тежину? Вредност се све више помера са самог производа на контекст, идеју и намеру која стоји иза њега

То нас доводи до једног незгодног питања. Ако свако може да створи нешто што изгледа као уметност, да ли уметност тиме губи своју тежину? Или се вредност помера са самог производа на контекст, идеју и намеру која стоји иза њега?

Уместо да вештачку интелигенцију посматрамо као претњу или спас, извесније је да је реч о сили која већ редефинише читав уметнички свет. Она мења односе између аутора и публике, између процеса и производа, између рада и вредности.

С једне стране, омогућава већем броју људи да учествује у стваралаштву него икада раније. С друге, доводи до презасићења које отежава било какву селекцију. Паралелно с тим, професионални уметници губе део своје економске сигурности, јер алгоритми могу да реплицирају стилове и продукцију у незамисливом обиму.

С друге стране, отвара се простор за потпуно нове форме. Генеративна уметност, интерактивни радови и дела која се мењају у реалном времену постају све присутнији. У том смислу, не ради се само о алату, већ о новом медију који мења границе могућег.

Најдубља промена дешава се у начину на који посматрамо уметност. Публика више не види дело само као коначни производ, већ као процес који стоји иза њега. Питања како је нешто настало и ко је за то одговоран постају једнако важна као и само дело.

Зато будућност уметности са вештачком интелигенцијом није прича о нестанку човека, већ о редефинисању његове улоге. У том новом односу, граница између човека и машине постаје све мање јасна.

Уместо јасне границе, добијамо зону преклапања. Управо у тој зони, где се мешају намера, алгоритам и интерпретација, вероватно ће настајати најзанимљивији облици уметности у годинама које долазе.

ВИРТУЕЛНА ПЕВАЧИЦА КАО ПОП СЕНЗАЦИЈА

Један од најупечатљивијих примера уласка вештачке интелигенције у поп културу представља Микела Суса, познатија као Лил Микела. Реч је о виртуелној певачици и инфлуенсерки која постоји искључиво као дигитални лик, али има милионе пратилаца, објављује музику и сарађује са великим брендовима као да је стварна особа.

Управо ту почиње контроверза. Иако је представљана као „уметница“, иза ње стоји тим људи који контролишу њен изглед, музику и јавни наступ. То отвара питање аутентичности, да ли публика прати уметника или пажљиво конструисан производ? За разлику од класичних AI алата, овде није у питању само технологија, већ и илузија личности.

Додатни проблем је однос према стварним уметницима. Виртуелни извођач не стари, не прави скандале и у потпуности је под контролом својих „менаџера“, што га чини идеалним за ову индустрију. Управо због тога, неки страхују да би овакви пројекти могли скрајнути људске извођаче, барем у комерцијалном смислу.

С друге стране, постоје и они који Микелине наступе виде као нову форму перформанса, спој музике, технологије и наратива. У том тумачењу, она није замена за уметника, већ проширење појма уметничког идентитета у модерном добу.