,

Душанка Дележан сведочила о погибији сина Дејана

ФОТО: Меморијални центар Републике Српске

Душанка Дележан из Новог Града у потресном сведочењу о страдању сина Дејана, који је са 19 година погинуо у Калиновику 1995. године, рекла је да ране нису зацелиле и да бол не престаје, те да јој је тешко да прича о томе.

Дележанова је у сведочењу Меморијалном центру Републике Српске испричала да је њен син Дејан имао ведар дух, да је био храбар, те да је након завршене средње школе планирао да упише вишу школу у Приједору.

– Добио је позив и отишао 1994. године. Погинуо је 3. јуна 1995. године. Имао је 19 година – рекла је она.

У сведочењу је навела да је Дејан био припадник Прве гардијске моторизоване бригаде, те да је једном по одласку из војске био код куће за Нову годину.

– Чули смо се телефоном, звао је често из поште. Последње што је рекао било је: „Мама, води ми одавде“ – присетила се Дележанова и додала да јој је било јако тешко када је то чула.

Испричала је да је за погибију сина чула кад се вратила са пијаце и затекла мужа, који је био дошао са ратишта, и неке људе.

– Они су седели, не сећам се који су то људи били. Питала сам шта је било, муж је пришао, зграбио ме и рекао да је наш Дејан погинуо – рекла је Душанка.

Трагедија је била још већа јер су Дејаново тело чекали месец дана, што је породицу сломило.

– Кћерка је била осми разред, падала је у несвест. Ми смо онако размишљали, можда је жив, сакрио се и чека да то прође – навела је Дележанова.

Након месец дана Дејаново тело је евакуисано хеликоптером и допремљено у лименом сандуку.

– Рекли су нам да је погођен снајпером у главу. Нисмо могли ништа да видимо само његову густу плаву косу – рекла је Душанка.

Она је испричала да јој Дејан долази у сан и да се у сну бори како да му каже да је он дошао, а има споменик.

– Сањам, он куца и као дошао је. Ја мислим он је дошао, а ја знам где је он, како да му кажем да је у гробљу и да има споменик – навела је она.

Након Дејанове погибије његови саборци су тражили породицу и посетили их.

– Требало им је дуго да нас нађу. Отишли смо на гробље, причали, плакали. Причали смо о Дејану. Његов друг Мишо рекао ми је да сваке године иде на то место гдје је Дејан погинуо. Питао ме да ли желим и ја да одем, рекла сам да не могу да ми је то превише тешко – навела је Душанка.

Испричала је да је Дејаново име на спомен-обележју у Калиновику, те да је добила фотографију од жене која је радила у пошти у време кад је Дејан звао кући.

– Његово име је и на спомен-обележју у Бањалуци, била сам, видела. Неки дан ми је његов друг Драшко Маџар донео монографију Прве моторизоване бригаде и заставу. Рекао је да ме неће заборавити – навела је Дележанова.

Њена кћерка се удала, има сина Луку, који личи на Дејана.

Душанка се присетила да је и сама имала тешко детињство, рођена је 1948. године у Соколишту код Новог Града, кад је имала пола године отац јој је погинуо несрећним случајем.

– Била сам сама с мајком, тешко детињство. Мајка је имала неку минималну пензију. Кад сам завршила средњу школу запослила сам се у „Сану“, удала се 1974. године – испричала је она, преноси СРНА.

Живот ове породице трагично се променио 3. јула 1995. године, кад је Дејан погинуо.

Меморијални центар Републике Српске почео је јуче у Новом Граду снимање сведочанстава породица погинулих и несталих.

У минулом рату погинуло је 338 бораца Војске Републике Српске из Новог Града, а више од 1.000 је рањено.