Гламурозна кулиса самита у Порто Монтенегру скрива јаз између бриселске реалполитике и балканских надања, док ће састанак на врху Подгорица искористити као ослонац у покушају да побегне из вечите балканске чекаонице
Када се у петак у луксузном амбијенту Порто Монтенегра у Тивту окупе делегације из више од 40 земаља и међународних организација, црногорско приморје ће на један дан постати политички центар Европе. Долазак најужег круга високих бриселских званичника и лидера кључних европских престоница шаље слику изузетне политичке тежине. Тиват је под опсадом, саобраћај је подређен дипломатама, а протокол подешен за историјске поруке.
Међутим, иза најављеног спектакла поставља се питање да ли је овај масовни дипломатски десант јасан сигнал да је Брисел коначно одлучио да убаци Западни Балкан у пету брзину или сведочимо још једној скупој геополитичкој представи са већ виђеним сценаријом?
Док званична Подгорица самит користи као одскочну даску, таргетирајући пуноправно чланство до краја ове деценије, реалност нуди простор за озбиљну сумњу. Може ли се веровати новом моделу „постепене интеграције“ и Плану раста од шест милијарди евра или је то само изговор за вечиту чекаоницу у којој се чланство замењује мрвицама са заједничког тржишта?
Модел „постепене интеграције“ за Западни Балкан не доноси столицу за бриселским столом, већ смештај у неку врсту економског предворја
Да бриселска дипломатска офанзива на Јадран има и своје хладније лице потврдило је писмо које је немачки канцелар Фридрих Мерц упутио бриселском руководству две недеље уочи самита. У свом званичном предлогу, лидер најмоћније европске економије отворено тражи „иновативна решења“, јер процес проширења „траје предуго и ствара фрустрације“. Лако је учитати да се иза ове дипломатске бриге крије план који региону задаје тешке главобоље. Док се ратом разореној Украјини нуди статус придружене чланице, земљама Западног Балкана намењен је тек статус „посматрача“ у европским институцијама и постепени приступ заједничком тржишту.
ПРЕДСАМИТСКА ТУРНЕЈА
Кроз ову призму постаје јасније због чега је генерална проба за самит у црногорској луци морала да се одигра кроз петодневну турнеју председника Европског савета Антонија Коште. Од Сарајева до Београда, Кошта је у понедељак на терен стигао да разговара о приликама и изазовима, али са потпуно новим осећајем хитности из Брисела.
Званичне најаве о „постепеној интеграцији“ заправо су шифра за рушење старог модела преговора. У пракси, ЕУ више не тражи од земаља региона да испуне све услове како би осетиле бенефите Европе. Кроз План раста нуди се рани улазак на јединствено тржиште као економску инфузију осмишљену да грађани моментално осете корист, док се тешке политичке теме остављају за касније.
За ЕУ, интеграција региона више није питање добре воље, већ чисто безбедносно питање. Сваки месец у чекаоници Брисел види као простор који могу да искористе други глобални играчи. Зато Кошта у Тиват доноси поруку да стабилност Европе директно зависи од њеног балканског дворишта, али убрзање на путу ка ЕУ има цену, а то је регионална сарадња. Португалски дипломата ће јасно ставити до знања да Брисел неће да увози билатералне спорове, већ ако земље региона не могу да сарађују на економском плану неће моћи ни да закораче на европско тржиште.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДРУГО ЛИЦЕ МЕДАЉЕ
Критичари модела „постепене интеграције“ наглашавају да рани приступ заједничком тржишту и финансијске инјекције из Плана раста могу да постану савршен изговор за трајну замену пуноправног чланства. У том сценарију, Западни Балкан не добија столицу за бриселским столом где се доносе одлуке, већ бива смештен у неку врсту економског предворја, „златног кавеза“ у којем ће приходовати довољно новца како би се амортизовао утицај Москве или Пекинга, али недовољно политичке моћи да се утиче на судбину континента.
Главни разлог за ову сумњу лежи унутар саме ЕУ, која је дубоко подељена око сопствене будућности. За кључне европске лидере прича о проширењу је годинама већ изузетно непопуларна домаћа тема пред бирачима који су преуморни од ширења граница.
Зато се у Тивту оправдано поставља питање да ли Брисел заиста убрзава корак или само усавршава механизам којим ће балканске лидере држати под контролом, привидно унутар европског круга, али на безбедној удаљености од пуноправног чланства.
ПОДГОРИЧКИ КАЛКУЛАТОР
У тој сложеној игри између хитности и сумњичавости, свака балканска престоница у Тиват стиже са сопственим калкулатором, а нигде се та разлика не види боље него на примеру домаћина, Црне Горе.
За званичну Подгорицу, овај самит је дипломатски „all-inclusive“, јер Црна Гора већ дуже време ужива статус предводника у преговорцима са ЕУ. Након што је привремено затворила 14 поглавља и добила зелено светло за нацрт уговора о приступању, тиватски конгрес види као прилику да се коначно одвоји од остатка „балканског пакета“.
Европска перспектива Западног Балкана више не зависи од техничких детаља, јер је постала огољена геополитичка трговина
Црногорска стратегија је да убеди европске лидере да би примање у ЕУ до 2028. или 2029. био најбољи доказ да је проширење још увек живо. Реално гледано, за Подгорицу је модел „постепене интеграције“ прихватљив само ако је то успутна станица на путу ка пуноправном чланству.
КО ЋЕ КОГА НАДМУДРИТИ?
Када се светла рефлектора у Порто Монтенегру погасе, иза делегација ће остати још једна декларација пуна оптимизма и обећања, али стварна вредност самита неће се мерити бројем потписаних протокола или брзином којом ће милијарде почети да теку.
Кључни тест биће у томе ко је кога у Тивту успео да надмудри. Да ли је Брисел успешно лансирао „постепену интеграцију“ као формулу којом ће трајно примирити Балкан у вечитом предворју или ће Црна Гора успети да примора Унију да одржи реч о чланству до краја деценије?
Јасно је да европска перспектива Западног Балкана више не зависи од техничких детаља, јер је постала огољена геополитичка трговина. Тиват, стога, неће донети историјску прекретницу, већ само реалну слику нове европске архитектуре, оне у којој се границе више не шире лако, док се права моћ и даље чува иза бриселских зидина.
