Мјузикл „Цигани лете у небо“ Позоришта на Теразијама отвориће 20. јуна у Сава центру Београдски летњи фестивал БЕЛЕФ, а глумац Иван Босиљчић каже да му је драго што ће са колегама играти баш у том простору који, осим великог пространства, пружа и блиску атмосферу са публиком.
У изјави за Танјуг он је истакао да мјузикл захтева спортску дисциплину, непрестано промишљање, одмеравање својих могућности, изврсно певање и изврсно играње.
– Радујем се сваком изласку из наше ‘кутије’ – сцене. Мислим да ће Сава центар бити то пространство, иако кров није дословно отворен, имаћемо утисак отвореног простора и тог великог сусрета са публиком, и оно ће бити седмоструко веће него што је ово у сали Позоришта на Теразијама – рекао је Босиљчић.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Додао је да Сава центар, иако је специфичан простор са великом сценом, неће имати потребу за спољашњим прилагођавањима и навео је да јако велики фокус треба да буде на унутрашњости глумаца.
– Извођач треба да буде толико присутан у том тренутку да исијава и попуни једну огромну концертну дворану као што је Сава центар. Ту се само не треба изгубити у пространству, не треба се појачавати, добацивати до балкона који је даље него у позоришту, него баш бити свој као што је овде, тако ће исто да сија и тамо. Ја сам то закључио по искуству, јер сам ове године у фебруару имао заједнички концерт са супругом Јеленом и први пут сам говорио поезију и певао у Сава центру. Тада сам схватио зашто велики извођачи толико воле ту дворану и зашто је тако фаворизују. Пресудан је тај спој великог пространства које имају извођачи и непосредног ‘загрљаја’ публике. Једва чекам 20. јун – рекао је Босиљчић.
Овај фестивал одржава се 33. пут и то од 20. јуна до 17. септембра.
Говорећи о мјузиклу „Цигани лете у небо“, који је један од најтраженијих на домаћој позоришној сцени већ 22 године и ускоро обележава 400. извођење, Босиљчић је рекао да ни после толико играња није ушао у рутину.
ФОТО: TANJUG/ RADE PRELIĆ– У театру никада не би требало да уђете у рутину. У животу уопште не треба улазити у рутину, него сваки моменат треба препознавати као аутентичан моменат, фокусирати се да смо сада, да смо овде, и из тога црпети неку свежину и инспирацију. Неко би рекао да је за 20 година можда представа досадила или да смо све истражили. То је у театру немогуће – рекао је Босиљчић.
Навео је да он сваки пут себе испитује кроз ову представу и истиче да је уз мјузикл „Цигани лете у небо“ порастао.
– Узрастао сам као личност и вероватно ћу још да растем и играћу ово докле год будем имао снаге за то – нагласио је Босиљчић.
Одговарајући на питање шта је код мјузикла најзахтевније, Босиљчић је рекао да је најзахтевније да сва три елемента мјузикла буду на изванредном нивоу.
– Мјузикл бисмо могли да преведемо у нашем народу и у нашем поднебљу као ‘дисциплину фолклор’. Мјузикл захтева једну спортску дисциплину, непрестано промишљање, непрестано одмеравање својих могућности и ако тонус крене лагано да пада, ви сте дужни да га враћате, јер без изврсног певања и изврсног играња овде заправо нема ни овог жанра. А опет, с друге стране, ништа не вреди ако сте изванредан певач, изванредан играч, ако драму нисте добро испитали и ако се нисте укотвили у њој. Дакле, без ова три елемента мјузикл не постоји у театарском смислу – рекао је Босиљчић.
ФОТО: TANJUG/ RADE PRELIĆДодао је да треба водити рачуна да неки од тих сегмената не изостане.
– Играње је највише спортско, певање је најделикатније зато што оно има физички манифест а у ствари је стање духа, а драма је чисто филозофски, онако да непрестано размишљате о тој теми слободе, која је овде отворена и којој нема краја – рекао је Босиљчић.
Осврћући се на играње овог мјузикла ван матичног позоришта, Босиљчић је рекао да су пар година након премијере гостовали на фестивалу Охридско лето, који је познат по томе да су театарске сцене по целом Охриду.
– Неки концерти се одржавају у храмовима, у Великом античком театру. Ми смо те године играли ‘Цигани лете у небо’ и било је врло необично зато што смо из наше куће, из затвореног простора, изашли први пут под ведро небо. Нисмо имали сценографију, нисмо имали кулисе, имали смо две велике заложене логорске ватре и када не би били на сцени, Цигани су се повлачили у своју чергу око ватри и то је деловало прилично непредвидиво и изазовно. Први пут смо играли пред публиком од 4.000 људи, међутим, десила се таква катарза и десила се таква експлозија емоција да се ова представа заувек променила. Свако ко је то вече био тамо, понео је у Београд, вратио је у наше позориште тај осећај ведрог неба, тих ватри и тог невероватног аудиторијума пред којим смо наступали. И то је био први велики корак у развоју ове представе – закључио је Босиљчић.
