Идеолошка подобност постаје мера стваралаштва, а круг се затвара онога часа када замире свака полемика. Развија се презир према онима који другачије мисле и престаје било каква комуникација са њима
Од како је света и века воде се битке за доминацију над душом и умом људи. Некада су то биле борбе између или унутар појединих религија. Први забележени културни рат вођен је у 14. веку пре нове ере у старом Египту када је фараон Ехнатон направио преврат укинувши политеизам и прогласивши култ бога Атона. Та епизода није трајала дуже од његове краткотрајне владавине и за ову причу не би била од већег значаја да за последицу није имала потпуно и систематско брисање злосрећног фараона из колективне меморије читаве староегипатске цивилизације. То нас подсећа да су од самог почетка културни ратови имали карактеристике тоталних ратова: тежњу да укључе целокупно становништво; манихејску поделу на нас „добре“ и њих „зле“ без икаквог нијансирања и простора за компромис; поделу по принципу ко није са нама тај је против нас са циљем истребљења другачијег мишљења и погледа на свет уз подразумевано брисање његових протагониста из јавног и културног живота.
И пре велике шизме (поделе на Римокатолике и Православне) хришћанство памти неколико великих културних ратова од којих је најпознатији такозвано иконоборство. Касније, на прагу новог века реформација је била увод у Тридесетогодишњи рат. У Исламу траје вековни сукоб између сунита и шиита. Верски сукоби вођени су не само у оквиру већ и између великих светских религија. Крсташки ратови, многобројни сукоби на ободима и тачкама додира различитих религија као и савремени „сукоб цивилизација“ представљају илустрацију тога.
Сви ови примери сведоче, прво да сукоб око веровања и идеја може лако прерасти у оружани сукоб, и друго да идејни ратови увек имају копчу и често представљају само легитимацију за борбу око економских или политичких интереса.
То што је људска историја у значајној мери била обележена верским сукобима неке је навело на помисао да је корен тог зла у релгији и да ће победа рационалности довести до толеранције и превазилажења идејних сукоба рационалном дебатом. Показало се, међутим, да ништа мање сурови нису били ни сукоби између секуларних политичких идеологија. Грађански ратови пре и током Другог светског рата, као и сам Други светски рат често се описују као сукоби идеологија. Крај Хладног рата, који је такође означен као идеолошки, требало је да означи и престанак великих идејних сукоба али се испоставило да су они постали још жешћи, изгубивши у многоме религијски садржај али задржавајући релгијски пламен. Данас се обично за те сукобе око вредности користи назив културни рат. Мада се сам појам помиње и раније популарност је стекао одмах по окончању Хладног рата и од тада се односи различите погледе на то шта је нормално и пожељно у породици, образовању, уметности, праву, политици и веровању. С обзиром на то да нас није мимоишао ни један, било је илузорно очекивати да ће нас заобићи и овај културни рат па је код нас само добио локални колорит.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које ће се наћи на киосцима у четвртак 18. јуна, можете да прочитате цео текст "Беда интелектуалаца"
