Америчке рафинерије раде на граници: Огромна зарада, све већи ризик од слома тржишта горива

Крајем фебруара, амерички и израелски напади на Иран довели су до затварања Ормуског мореуза, једне од најважнијих тачака за светску трговину нафтом. Поремећај је захватио око петине глобалног снабдевања нафтом, а последице су се посебно осетиле у азијској рафинеријској индустрији. Истовремено, непрекидни украјински напади на руске рафинерије додатно су смањили расположиве количине горива, па је Москва у јулу обуставила извоз дизела.

Поремећаји у снабдевању сировом нафтом, заједно са смањењем рафинеријских капацитета у појединим деловима света, почели су да се одражавају и на укупну количину горива доступног на међународном тржишту. Прерада нафте у светским рафинеријама пала је у јулу на око 81 милион барела дневно, готово пет милиона барела, односно око шест одсто, мање него у истом периоду прошле године, показују подаци Међународне агенције за енергетику, пише Ројтерс.

Док је понуда на светском тржишту све више била под притиском, америчке рафинерије су имале јасан разлог да повећају производњу. Поремећаји у снабдевању подигли су цене и рафинеријске марже, па је извоз из Сједињених Држава достигао рекордне нивое, показују подаци Управе за енергетске информације. За америчке компаније, глобални мањак горива није био само проблем који треба ублажити, већ и прилика за изузетно високу зараду.

За америчку рафинеријску индустрију, последњих шест месеци били су период каквом се ретко ко могао надати. Марже на прераду сирове нафте у горива за транспорт у просеку су премашиле 50 долара по барелу, више него двоструко у односу на десетогодишњи просек.

Такав раст зараде осетио се и у пословним резултатима највећих компанија. Валеро (Valero), Филипс 66 (Phillips 66), Маратон петролеум (Marathon Petroleum) и Ексон мобил (ExxonMobil) пријавили су рекордну или готово рекордну добит у другом кварталу.

Али високе зараде имају и другу страну. Да би искористиле повољне услове на тржишту, бројне компаније одложиле су планиране ремонте и наставиле рад производних погона готово пуним капацитетом. Од почетка сукоба, америчке рафинерије су у просеку прерађивале око 17 милиона барела нафте дневно, што је за око 800.000 барела више на дневном нивоу од просека у претходних пет година.

И ту се отвара питање од којег све више зависи стабилност тржишта горива – колико дуго рафинерије могу да раде овим темпом пре него што прва од њих стане?

ФОТО: noomcpk/Shutterstock

Америчке рафинерије раде на граници издржљивости

Овако дуг период готово максималне производње има мало преседана у новијој историји америчке рафинеријске индустрије. Последњих 11 недеља искоришћеност рафинеријских капацитета у САД је изнад 95 одсто, што је ниво који није одржаван тако дуго више од 25 година.

Према подацима Управе за енергетске информације (Energy Information Administration – EIA), од 1990. године забележена су свега три периода у којима су рафинерије толико дуго радиле изнад 95 одсто капацитета. Најсличнији данашњој ситуацији били су периоди из 1997. и 1998. године, када су америчке рафинерије по 24 недеље заредом радиле изнад тог прага. Први пут то се догодило од маја до октобра 1997, а затим поново од априла до септембра 1998. године.

Током лета 1998. године искоришћеност је чак премашила 100 одсто, што је једини такав случај у историји ЕИА података.

Тадашња ситуација, међутим, била је битно другачија од данашње. Релативно јефтина сирова нафта и снажна потражња за горивом створили су рафинеријама готово идеалне услове за рад. Компанијама се исплатило да сваки расположиви капацитет држе у погону.

Сличан период уследио је и 2000. године, када су рафинерије 13 недеља узастопно радиле изнад 95 одсто капацитета. Али ни тада услови нису били исти. Производња нафте у земљама ОПЕК-а смањена је 1999. године, што је до средине 2000. готово удвостручило цену сирове нафте. Раст цене нафте смањио је рафинеријске марже, али се истовремено поклопио са почетком снажног раста потражње за сировинама и горивом, подстакнутог убрзаним развојем Кине.

Тај раст на крају није могао да буде дугорочно одржив. Како је сирова нафта постајала све скупља, рафинеријама је било све теже да одрже тако висок ниво производње.

Данашњи циклус је, међутим, другачији од свих тих примера. Рафинерије сада не раде готово пуним капацитетом зато што је нафта јефтина или зато што је потражња нагло порасла. Оне покушавају да надокнаде рафинеријске капацитете који су због рата избачени из употребе у Ирану и Русији.

И управо ту историјска поређења постају важна. Она показују колико дуго рафинерије могу да раде под изузетним оптерећењем, али и колики ризик преузимају када немају много простора да успоре.

Колико дуго рафинерије могу да издрже?

Рад сложених рафинеријских постројења под пуним оптерећењем током дужег периода неминовно повећава могућност кварова, незгода и непланираних обустава производње. У тренутку када су марже изузетно високе, а на светском тржишту недостаје горива, америчке рафинерије имају снажан подстицај да наставе да раде без предаха.

Цена таквог приступа могла би, међутим, да стигне касније. Бројне компаније одложиле су неопходне ремонте планиране за други квартал, померајући део радова за крај 2026. или чак 2027. године. Што се дуже одржавање одлаже, већи је ризик да ће неки квар морати да буде решен ван планираног распореда, или принудним заустављањем постројења.

Историја ту нуди различите примере. После дугог периода рада изнад 95 одсто капацитета 1997. године, искоришћеност рафинерија се није нагло срушила. Од средине октобра пала је са више од 95 на око 92 одсто, да би се убрзо поново опоравила.

Годину дана касније ситуација је била знатно тежа. После 24 недеље рада изнад 95 одсто капацитета, искоришћеност је са око 95 одсто крајем септембра пала на свега 86 одсто до средине октобра. Неколико рафинерија било је принуђено да уђе у ванредне ремонте после вишемесечног рада под пуним оптерећењем.

Сличан образац поновио се и 2018. године. После осам недеља рада изнад 95 одсто, искоришћеност је у само неколико недеља пала на око 89 одсто. Изузетак је била 2000. година, када је период веома високог рада рафинерија завршен без сличног наглог пада.

Историја, дакле, не даје једнозначан одговор на питање шта ће се догодити овог пута. Индустрија данас много боље разуме ризике дуготрајног рада под великим оптерећењем и има више искуства у управљању таквим ситуацијама. Проблем је што овог пута нема много резерве која би могла да надокнади евентуални губитак. Залихе горива се смањују, а тешка оштећења рафинеријске инфраструктуре на Блиском истоку и у Русији могла би годинама да оставе свет са мањим капацитетом за прераду нафте.

Према процени Међународне агенције за енергетику, глобална производња рафинерија већ заостаје за потражњом за готово два милиона барела дневно. У таквим условима сваки нови губитак капацитета има много већи значај него што би имао у нормалном тржишту.

Ту настаје опасан зачарани круг. Што су рафинеријске марже више, већи је подстицај компанијама да наставе да раде пуним капацитетом. Али што дуже тако раде, већи је ризик од квара који би из производње избацио још више капацитета.

За сада америчке рафинерије имају важну улогу у одржавању снабдевања светског тржишта горивом. Истовремено, њихов рад је вођен и снажним пословним интересом. Изузетно високе марже дају компанијама јак подстицај да рафинерије држе у погону што дуже и са што већим искоришћењем, чак и по цену одлагања ремонта. Тако свет све више зависи од америчких постројења, док саме компаније имају све већи мотив да их максимално експлоатишу. У таквој ситуацији, чак и релативно мали поремећај у некој од великих америчких рафинерија могао би додатно да подигне цене и продуби већ напето тржиште горива.