Ирина Којчић: Брада, пластеник и плодотворна тишина

ФОТО: TANJUG/ NARODNA SKUPŠTINA SRBIJE/ MILOŠ MIŠKOV

Два милиона и више грађана гласало је за промене, очекујући нове људе, нова правила и нову политичку културу. На првој скупштинској провери добили су предавање о античким врлинама, онтолошком преокрету и моралној телеологији, а као посебну препоруку будућег председника Скупштине његову физичку појаву. Кад већ нисмо сасвим разумели шта нам је нова власт поручила, покушајмо бар да преведемо.

С обзиром на то да је прве дане конститутивне скупштине јасно обележио говор Југослава Гашића у коме износи разлоге за предлог Александра Чупића на место председника Скупштине, а пошто је говор изазвао велико интересовање како присталица режима које га, преко анонимних Твитер налога, представљају као крунски доказ (изнимне) интелектуалне величине изабраника Студентске листе, тако и присталица опозиције, који почињу да увиђају велику (вештачку) интелигенцију ових за које је гласало два милиона држављана Србије, сматрам да је и у овом светом тренутку* битно покушати растумачити мудре Гашићеве речи, или, српским језиком речено, „шта је писац хтео да каже“. Дакле, да почнемо.

На самом почетку говора Гашић каже: „Није хронолошка случајност, већ својеврсна историјска нужност, што се управо данас, у свечаном и судбоносном чину конституисања Народне скупштине Републике Србије као врховног представничког тела и институционалног израза народне воље, обележава и Међународни дан студената.

Ова календарска подударност надилази раван пуке протоколарне коинциденције.“ Овде можемо да видимо да се Студентска листа снажно ослања на вибрације и сигнале које им шаље Универзум, те да ће највероватније у даљем одлучивању и предлозима велики утицај имати тзв. анђеоски бројеви (прим. прев.: кад погледаш на сат у кухињи и пише 11:11… али мора да буде у дигиталном облику).

Мислим да је оно што одмах затим каже од велике важности, јер до сада нисмо имали прилике да сазнамо који су планови и програми Студентске листе (сазнасмо да, поред обећаних менструалних производа, укључују и већ обезбеђене производе ликовне културе (прим. прев.: бојанке за посланике режима)). Елем: „Она даје овом историјском тренутку нарочиту етичку и аксиолошку тежину, будући да у себи сабира дубоку цивилизацијску поуку и пред нас, као непосредне носиоце народног суверенитета, поставља фундаментално питање политичке и моралне телеологије. Какве институције утемељујемо, којим вредностима и начелима дајемо легитимитет и какву политичку заједницу, као простор слободе и правде, остављамо у наслеђе поколењима која долазе?“ Као што се да приметити, др Гашић с правом поручује посланицима да треба да размисле шта уопште желе да постигну јер зна, поучен својим искуством оториноларинголога, да се мора имати и неки план да би се нешто постигло.

„Новембар није установљен само као пригодни празник младости, академског живота и образовања. Реч је о дану делатног историјског памћења и моралне будности, посвећеном оним нараштајима студената који су у преломним и трагичним епохама, суочени са бруталним облицима тоталитарне и ауторитарне репресије, сопственим животима бранили неотуђива начела слободне мисли, аутономије ума и универзитета, права на грађански отпор и на повредивост људског достојанства.“ Ја претпостављам да се др Гашић овде односи на убијеног дечка из Ваљева за кога се после испоставило да је жив, девојку која је са поломљеном вилицом држала говоре, као и на све оне којима су се услед изложености звучном топу указали Дементори.

„Њихова жртва сведочи да је знање превасходно обавеза деловања у име истине и слободе.“ Овде се др Гашић највероватније односи на знање оториноларингологије и сличних наука, што ће свакако бити од великог значаја када уважени лекари-посланици буду почели да бесплатно лече, уместо како се до сад лечило СМС порукама.

„Студенти су, по самој својој духовној и антрополошкој природи, најосетљивији барометар интелектуалног и моралног здравља сваког друштва. Управо због тога што још нису спутани инерцијом прагматизма и компромисима свакодневице, они остају носиоци оног стваралачког немира без којег се сваки друштвени и политички поредак неминовно урушава у стагнацију.“ Чини ми се да се др Гашић овде односи на оне студенте који су са поносом ишли да туже своју земљу у Брисел, мада је могуће да се такође односи и на оне посвећене очувању животне средине чијим су се напорима лисице вратиле на факултете. Такође, говорник нам поручује да студенти нису спутани прагматизмом и компромисима који су управо неопходни за вођење државе… Ваљда је тиме хтео да оправда зашто нема студената на Студентској листи… или је хтео да поручи да ће се и сама Студентска листа водити овим начелима, те да можемо да очекујемо од режима да неће правити компромисе, јер би тиме изгубили своју стваралачко-младалачку природу (срећом, посланици могу да се баве ликовно-уметничким пројектима на седницама, тако да свакако неће запоставити своју стваралачку природу… онај младалачки део је већ упитан).

Наш говорник наставља: „Тамо где се омладини јемчи простор да слободно мисли, да методички сумња у окамењене догме и да критички преиспитује и оспорава сваки ауторитет који свој легитимитет не црпи из ума и правде, тамо постоји витална нада и способност заједнице за самопреиспитивање, духовну и моралну обнову.“ У овом делу се изричито каже како су факултети бастиони слободне мисли, само што није јасно да ли је та слободна мисао дозвољена и када се противречи идејама и идеологијама пленума, као ни да ли се окамељене догме такође односе на титоистичке и југословенске тековине, или је то резервисано само за оне старије, да не кажемо немањићке традиције нашег друштва.

„Историјски домашај студентског покрета у нашој отаџбини не исцрпљује се у захтевима које је поставио, нити у промени политичке архитектуре до које је довео. Његова истинска величина почива у томе што је извршио дубљи цивилизацијски, онтолошки преокрет у колективној самосвести нашег народа.“ У овом делу, пак, имамо више интерпретација, од цивилизацијског преласка на ношење ножева за гирос за појасом, онтолошког сузбијања другачијег мишљења, па све до колективног скакања по улици. На коју од ових интерпретација је др Гашић мислио, не знамо са сигурношћу.

У даљем тексту каже: „Разбио је паралишућу фаталистичку илузију о неминовности грађанске беспомоћности пред лицем окоштале институционализоване неправде.“ Као и у претходном делу, и овде није сасвим сигурно на шта се говорник тачно односи: да ли на неправду стицања 7 станова, беспомоћност у одабиру дестинације за одмор (Грчка или Ровињ, питање је сад), или пак мисли на институционализовану неправду пуштања на слободу оне фине омладине која је моткама и каменицама нападала људе.

Тако се с правом поставља питање колико су представници Студентске листе усаглашени с тим да ли јесу или нису надлежни да мисле.

У наставку наш говорник каже: „Радикално је делегитимисао узурпаторску претензију отуђених политичких касти да сферу јавног добра третирају као сопствени, патримонијални и приватизовани забран. И коначно, повратио је образовању његов изворни, антички еманципаторски смисао – да не обликује покорне, инструментализоване поданике система, већ аутономне, морално одговорне личности способне да критички промишљају, просуђују и мењају свет у коме живе“, те самим тим потврђује општепознату чињеницу да морално одговорне личности подлежу наредбама анонимних пленума, што се, пак, коси са способношћу да се критички промишља, што је, уосталом, потврдио и његов колега Срдановић изјавом да „није надлежан да мисли“. Тако се с правом поставља питање колико су представници Студентске листе усаглашени с тим да ли јесу или нису надлежни да мисле.

Али хајде да пређемо директно на предлог сад већ изабраног председника Народне скупштине, као и памћења вредан опис његовог дела и личности (и физичког изгледа). С обзиром на то да су детаљи опште познати, усредсредићемо се на то шта је Гашић заправо хтео да каже, као и на то шта он и цела Студентска листа, у чије име говори, сматрају да су битне карактеристике које треба да красе једног председника Народне скупштине Србије.

На првом месту, др Гашић нам поручује да је Александар Чупић морално савршен кандидат. Имајући у виду да је др Чупић предложен од стране Студентске листе, поставља се логично питање да ли је он моралан по мерилима и стандардима Јове Бакића и анонимних пленума, што, по свему судећи, јесте, пошто су га они на то место и поставили.

Гашић затим каже како др Чупић има и бескомпромисно научно поштење. Међутим, нигде не наводи како је то и на који начин горенаведени бескомпромисно научно поштен, а још мање како се то конкретно преноси на парламентарну функцију. Такође није разјашњено како је савестан приступ истраживању оптимизације локација поштанских сандучића гаранција за добро председавање парламентом. Затим такође наводи како Чупић „није епифеномен политичких калкулација и прагматичних нагодби“, што у преводу на језик нас не(вештачки)интелигентних људи значи да Александар Чупић није производ политичке трговине… иако је именован у име посланичке групе. Али, пошто га је првобитно изабрао пленум, онда је његов одабир потпуно неповезан са политиком… ваљда.

Друга врлина која га краси је његов глас, али подједнако и то што он ипак бира тишину, што нам практично говори да Александар Чупић има диван глас, али да је најбоље кад га не користи.

Друга врлина која га краси је његов глас, али подједнако и то што он ипак бира тишину, што нам практично говори да Александар Чупић има диван глас, али да је најбоље кад га не користи. То смо, уосталом, могли колико одмах да видимо на делу када је др Чупић на питања о својих седам станова одговорио плодотворном тишином.

Једна од битнијих карактеристика др Чупића је и то што има породицу и пластеник, што га неминовно чини архетипском фигуром српског домаћина. Водећи се овим принципом, можемо да закључимо да је сваки држављанин Србије који има породицу такође идеалан кандидат за председника Скупштине, мада Гашић наводи да је потребно поседовати и одређене физичке атрибуте да би слика била потпуна. Наиме, за разлику од припадника опозиције као и њихових присталица који имају карактеристичне физиономије (тако нам каже просвећена елита из круга двојке) на којима се одмах види да гласају за Александра Вучића, наш говорник жели да нам представи Чупића као сушту супротност тупом, крезубом сендвичару, па сходно томе велики и најзапаженији део свог излагања посвећује управо Чупићевом физичком изгледу. Тако смо научили да је за избор председника Народне скупштине од кључног значаја да буде леп и стасит, да има проницљив поглед и да носи браду. Како ће ови физички атрибути да помогну у председавању седницама Скупштине, није нам откривено.

Сума сумарум, ово су врлине због којих је Александар Чупић изабран за председника Народне скупштине:

Има браду, што значи да је антички мудрац. Ћути, што говори о његовој плодотворној тишини. Бави се земљом, што представља практичну етику. Има породицу, што представља архетип српског домаћина. Бави се поштом, што указује на способност управљања парламентом. Угостио је студенте (у пластенику), што говори о древној светој врлини човекољубља. Уме да саслуша (ваљда зато што ћути), што је својеврсна херменеутичка способност.

* „Маратонци трче почасни круг“