Историчар проф. др Миле Бјелајац изјавио је данас, поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату, да српска влада није имала никакве везе са атентатом на Франца Фердинанда нити је за њега била одговорна, додајући да је атентат, изведен 28. јуна 1914. године, искоришћен само као повод за почетак рата.
Бјелајац је за Танјуг рекао да је Влада Србије чак покушала да предузме одређене мере контроле границе када је добила информације да се нешто спрема у Босни, али не да ће бити извршен атентат, већ да постоји шверц оружја.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
– Оно што је можда била омашка пуковника Аписа јесте то што је олако дао сагласност да деца нешто покушају. Да су Апис и војна обавештајна служба правили план атентата, не би послали ту децу која нису ни два метка опалила, већ би послали неке добровољце. Апис је послао Ђуру Шарца у Босну да их притисне да одустану од тога, али они то нису желели – објаснио је он.
Бјелајац је истакао да је Србија, сразмерно својој величини, платила велику цену током овог рата, али да се са одбрамбеним ратом не може калкулисати, имајући у виду да би било катастрофално да су Немачка и Аустроугарска победиле.
Како је навео, Аустроугарска је још од 1906. године имала план потпуне елиминације Србије као фактора, као и планове расељавања српског становништва у источној Босни и Херцеговини, што се показало и 1914. године, када је Србија примила више од 200.000 избеглица.
ФОТО: Pictorial Press, Pictorial Press Ltd / Alamy / ProfimediaИстакао је да је, с једне стране, постојала жеља Србије да ојача своју позицију и консолидује се после Балканских ратова, али и жеља Југословена са друге стране Дрине и Дунава да се ослободе Аустроугарске и изађу из монархије.
– Балкански ратови су потпалили ту идеју слободе. Једино тако можемо да разумемо сва омладинска удружења у Словенији, Хрватској и Чешкој која врше атентате. Таква је била и Млада Босна, то није била политика српске владе – додао је историчар.
На питање шта су били стварни узроци рата, Бјелајац је рекао да су то биле политичке и економске процене тадашњег Другог рајха, односно немачке вилхелминске олигархије, која је сматрала да постојећи статус кво не одговара ни економским ни политичким интересима тадашње Немачке.
– С друге стране, Аустрија је имала проблем кредибилитета изнутра и требало је да се докаже као велика сила, а за то је изабрала Србију без обзира на све ризике. Догма је била да, уколико нападну Србију, то аутоматски значи улазак Русије у рат. Чак и Италија каже да агресија на Србију ослобађа њене обавезе да учествује у рату. Немачка се спремала за офанзивни рат, бојали су се да неће имати шансе за победу у одбрамбеном рату – објаснио је он.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаГоворећи о примирју до ког је дошло 11. новембра 1918. године, Бјелајац је рекао да се недовољно истиче да је пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата, уздрмало Аустроугарску и довело до њене капитулације.
Према његовим речима, још 25. септембра 1918. године војни врх Немачке проценио је да је рат изгубљен, због чега су тражили од немачког цара и канцелара да истог тренутка започну преговоре о примирју.
– Оно што се десило у наредна два месеца јесте да још није било савезничке офанзиве тог замаха. Немци су били дубоко у Француској и Белгији, али су сматрали да је стратешки рат изгубљен. Рат је добијен на једном помоћном фронту стратегијом посредног наступања. То је била највећа поука коју је Хитлер касније искористио на Западном фронту 1940. године – навео је он.
Историчар је истакао да Мађарска није прихватила примирје које је потписала аустроугарска врховна команда 3. новембра са Италијанима, због чега би у Србији више требало да се обележава 13. новембар, када је мађарска делегација дошла у Београд да потпише капитулацију.
Бјелајац је рекао да је Србија, желећи да сачува територијални интегритет и суверенитет, стала у своју одбрану и није водила нападачки рат. Напоменуо је да Србије данас не би ни било да се тада није одбранила на начин на који јесте.
