Спорт никада није потпуно напустио школске клупе, али се поново отвара питање колики значај данас придајемо физичком васпитању.
Иницијативе за снажнију улогу физичког васпитања у образовању покренуле су расправу о броју часова, стручном раду са најмлађима и доступности спорта сваком детету.
Школа није само место на којем деца уче да читају, пишу и рачунају. Она би требало да буде и место на којем уче да се крећу, развијају своје способности, стичу самопоуздање и усвајају здраве животне навике.
Ипак, у времену у којем физичка активност све чешће уступа место технологији, поставља се питање да ли је физичко васпитање добило значај који заслужује.
Градска одборница за омладину и спорт Града Новог Сада Тања Медвед истиче да није реч о враћању спорта у школе, већ о враћању физичког васпитања међу приоритете образовања.
– Не бих рекла „повратак спорта у школе“. Пре бих можда истакла повратак физичких активности, односно враћање предмета физичког васпитања на пиједестал образовања. Осим што се кроз физичко васпитање усвајају и унапређују моторичке способности, подстиче се и развој односа који касније утичу на концентрацију, пажњу деце, однос према обавезама и суочавање са тешким задацима, које треба превазићи и решити – истакла је Медвед.
ФОТО: FOTO TANJUG/ TANJUG VIDEOУправо на тим принципима заснована је и иницијатива да се настава физичког васпитања додатно оснажи у најранијем школском узрасту.
Једно од кључних питања јесте ко би требало да ради са децом у периоду када се формирају основне моторичке способности. Док наставу у нижим разредима углавном изводе учитељи, заговорници промена сматрају да би професори физичког васпитања требало да имају знатно важнију улогу.
– То је била једна од иницијатива док сам била посланица у Народној скупштини и председница скупштинског Пододбора за спорт – да се предмет физичког васпитања заиста истакне и да се наставници физичког васпитања превасходно баве децом од првог до четвртог разреда. Деца узраста од пет до 12 година налазе се у кључном периоду у којем треба да усвоје и унапреде моторичке способности и стекну моторичка знања, како бисмо их припремили за бављење спортом – објашњава Медвед.
Професор физичког васпитања није само неко ко организује утакмицу или показује вежбе. Његов задатак је да препозна могућности сваког ученика, прилагоди оптерећење, прати развој и, када је потребно, укаже на потешкоће које би касније могле да утичу на здравље.
За такав рад неопходно је стручно знање, а управо је то, сматра Медвед, један од најважнијих разлога за веће укључивање професора физичког васпитања у наставу са најмлађима.
– Када говоримо о значају рада наставника физичког васпитања као академски образованих стручњака, треба имати у виду да они, према наставном плану и програму, од трећег разреда тестирају школску децу. Та тестирања су неопходна како би се провериле њихове моторичке способности, припремила настава и омогућио непосредан, индивидуални рад са децом, уколико је потребна корективна гимнастика или неки други облик подршке. На тај начин унапређује се и њихов моторички развој.
С тим у вези, Факултет за спорт и физичко васпитање у Новом Саду увео је изборни предмет школски спорт, као први и једини такав предмет на факултетима у Србији.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
– Школски спорт као предмет на факултету увели смо пре неколико година, са новом акредитацијом и наставним планом. На мастер студијама то је изборни предмет који се слуша у летњем семестру. Студенти бирају један од четири изборна предмета, тако да школски спорт не похађају сви. Желели смо да их припремимо за будући посао професора физичког васпитања, који подразумева и контакт са школским спортом, организацију такмичења и способност да мотивишу децу и осмисле активности – каже професорка овог факултета Илона Михајловић.
Она објашњава да школски спорт није наставни предмет у школама, већ обухвата ваннаставне активности, школске секције и такмичења.
Да потреба за променама није само теоријска, показује и искуство наставника који су деценије провели у школским салама.
Вук Мартиновић, професор физичког васпитања у београдској Основној школи „Лаза Костић“, примећује пад моторичких способности ученика. Истовремено указује и на све веће школске обавезе, због којих деци остаје мање времена за кретање.
– Раније смо држали наставу трећем и четвртом разреду, али је нови Закон о основној школи избацио наставнике физичког васпитања из тог процеса. Више од стотину наставника остало је без посла, а настава је пребачена на учитеље. Они јесу обучени да је изводе, али ужа струка је ужа струка. Повезао бих вртиће са школицама спорта и покушао да их објединим, уз неку врсту субвенција, јер је реч о деци. Моторичке способности деце нагло опадају, а информационе технологије су их у том смислу много уназадиле. Родитељи и наставници се боре, али све је то супротно ономе што би требало да се дешава на теренима, игралиштима и отвореним просторима – истиче Мартиновић.
ФОТО: Unai Huizi PhotographyЈедан од покушаја да се на ове изазове одговори био је пилот-пројекат „Свако дете има право да одраста здраво“, у којем су, према речима Медвед, учествовале 137 школе.
Циљ није био само да деца буду физички активнија већ и да се у пракси сагледају ефекти редовног вежбања на њихово понашање, пажњу и школске обавезе.
Према речима Тање Медвед, повратне информације учитељица указивале су на позитивне промене у понашању деце током наставе.
– Пројекат „Свако дете има право да одраста здраво“ требало је да покаже да пет пута више физичких активности недељно, посебно код деце од првог до четвртог разреда, утиче не само на њихово здравље већ и на концентрацију и пажњу. Одговори које смо добијали од учитељица показали су да су деца била пажљивија и концентрисанија и на другим часовима – рекла је Медвед.
Више физичке активности, међутим, не подразумева нужно изградњу нових фискултурних сала у свакој школи. Важно је и боље коришћење постојећих капацитета, укључивање локалних спортских објеката и организовање наставе на отвореном.
– Одржавали смо јавне родитељске састанке широм Србије, заједно са представницима министарстава просвете, здравља и спорта. Свако је из свог домена објашњавао законске могућности и начине на које школе могу да унапреде услове за спортске активности. Разговарало се и о могућностима финансирања реновирања, доградње спортских сала и других објеката – навела је Медвед.
Повратак физичког васпитања у фокус образовања подразумева и нешто више од броја часова и расположивих терена. Школски спорт требало би да буде доступан и деци која не тренирају у клубовима, нису изразито талентована или немају амбицију да једног дана постану професионални спортисти.
Председник Савеза за школски спорт АП Војводине Бранислав Тешић истиче да у Новом Саду постоји програм „Спорт у школе“, који обухвата све основне школе на територији града.
– Обухваћено је око 36 или 37 школа и постоји програм бесплатног вежбања за децу, попут спортских секција какве су некада постојале. Наставници који су на евиденцији Националне службе за запошљавање или имају непопуњену норму у школама могу на тај начин да допуне своје радно време и раде са децом. Програм је потпуно бесплатан, а води се рачуна о томе да активности одговарају традицији и потребама сваке школе – рекао је Тешић.
ФОТО: Unai Huizi PhotographyОсновни циљ школског спорта није стварање шампиона, већ генерација које ће разумети значај кретања и усвојити навике које ће их пратити читавог живота.
– Најважније је да деца стекну моторичка знања и способности неопходне за живот, науче како да се односе према свом телу и развију самопоуздање, самопоштовање, толеранцију и спремност да помогну другима. Чак и када дође до сукоба, важно је да деца науче да се проблем реши и да се не преноси ван тог тренутка. Све су то вредности које се стичу кроз физичко васпитање. Они који одлуче да остану у спорту, професионално, полупрофесионално или аматерски, та знања могу да користе како би наставили да напредују – истиче Медвед.
Њено искуство показује и колико школа може да буде важна у развоју интересовања за спорт. Пут од школских секција до врхунског рукомета почела је управо у школском окружењу, где је кроз прве тренинге и дружење са вршњацима развијала љубав према спорту.
– И мене је управо школа мотивисала. Почела сам у школским секцијама, а затим сам тренирала у трећој екипи клуба која је радила са децом из школе „Прва војвођанска бригада“ у Новом Саду. Како смо напредовали, прелазили смо у другу, па у прву екипу. Све се дешавало око школе – испричала је Медвед.
Такав пут не мора да буде циљ сваког ученика. Много је важније да школа пружи прилику свој деци да упознају различите спортове и пронађу активност која им одговара.
Улагање у професоре физичког васпитања, њихово знање и свакодневни рад са децом могло би да буде један од најважнијих корака ка променама.
– Да би се свако дете бавило спортом и имало приступ физичкој активности која је бесплатна, морамо да је вратимо у школе. Фокус мора да буде на школама. Кроз физичко васпитање деца ће стећи све оно о чему данас говоримо и научити да се суоче са проблемима и решавају их – закључила је Медвед.
Циљ школског спорта није да свако дете постане шампион, већ да свако добије прилику да одраста здраво. Највећа победа физичког васпитања није медаља око врата, већ генерација којој кретање постаје начин живота.
