Кип слободе пуни 140 година: Од француског поклона до симбола америчког сна

Споменик откривен 28. октобра 1886. године постао је једна од најпрепознатљивијих слика Америке. Његова историја повезује француско вајарство, борбу против ропства, новинску кампању за прикупљање новца и наду милиона досељеника који су преко Њујорка стизали у Сједињене Државе.

Када је амерички председник Гровер Кливленд свечано прихватио Кип слободе, њујоршка лука добила је споменик који ће далеко превазићи првобитну улогу поклона пријатељске земље. Сто четрдесет година касније, жена са уздигнутом бакљом остаје светски препознатљив симбол.

Званични назив скулптуре је „Слобода обасјава свет”. Осмислио ју је француски вајар Фредерик Огист Бартолди, а њена изградња повезала је уметнике, инжењере и дародавце са обе стране Атлантика.

Идеја о споменику била је повезана са францускоамеричким пријатељством, америчком независношћу и укидањем ропства. Француски мислилац и противник ропства Едуар де Лабуле у америчким искуствима видео је и подстицај демократским тежњама у сопственој земљи.

Повезивање кипа са досељеницима развијало се постепено. Положај на улазу у њујоршку луку, близина острва Елис и једна песма помогли су да споменик постане симбол добродошлице и могућности за нови почетак.

Француски поклон и новац обичних људи

Израда скулптуре припала је Французима, док је америчка страна преузела изградњу постоља. Бартолди је током посете Сједињеним Државама одабрао тадашње Бедлоово острво, данашње Острво слободе, као место видљиво бродовима који улазе у луку.

Кип је најпре састављен у Француској, затим растављен и 1885. превезен преко Атлантика. Међутим, његов долазак није значио да је све спремно за постављање: новац за постоље представљао је озбиљан проблем.

ФОТО: Компас/Илустрација

У прикупљање средстава укључио се новински издавач Џозеф Пулицер. Преко листа „Њујорк ворлд” позивао је грађане да приложе колико могу, наглашавајући да је реч о поклону народа народу.

За око шест месеци прикупљено је више од 100.000 долара, уз доприносе приближно 125.000 људи. Већина прилога износила је око једног долара или мање, а новине су објављивале имена дародаваца без обзира на величину уплате. Завршетак постоља зато је постао и прича о снази малих појединачних донација.

Бакар, гвожђе и симболи слободе

Иза спољашњег изгледа скулптуре налазио се сложен инжењерски посао. Бакарни омотач ослањао се на унутрашњу гвоздену конструкцију коју је осмислио Гистав Ајфел, касније познат по париском торњу.

Сама статуа висока је око 46 метара, док са постољем достиже приближно 93 метра. У десној руци држи бакљу, а у левој таблицу са датумом америчке независности, 4. јулом 1776. године, исписаним римским бројевима.

ФОТО: Компас/Илустрација

Мање приметан детаљ налази се код њених стопала: прекинути окови и ланац. Они упућују на ослобођење од ропства и потлачености, подсећајући на важан део првобитне симболике споменика. Подигнуто десно стопало даје фигури и наговештај кретања напред.

Кип у почетку није имао данашњу зелену боју. Бакарна површина постепено је променила изглед под утицајем околине, а до 1906. добила је препознатљиву зелену патину. Боја која данас делује неодвојиво од споменика настала је током првих деценија његовог стајања у луци.

Како је постала симбол досељеника

За људе који су после дугог путовања стизали бродовима, уздигнута бакља добијала је лично значење. Поглед на статуу означавао је приближавање земљи у којој су тражили посао, сигурност или прилику да изграде другачији живот. Отварање усељеничке станице на острву Елис 1892. додатно је учврстило ту везу.

Посебну улогу имала је песникиња Ема Лазарус. За акцију прикупљања новца 1883. написала је сонет „Нови колос”, у којем је споменик представила као уточиште прогнаних и људи жељних слободе. Песма је 1903. постављена на бронзану плочу у постољу.

ФОТО: Компас/Илустрација

Та слика Америке као уточишта није обухватала сва искуства. Досељенике су чекале и тешкоће, док су расизам и дискриминација наставили да противрече универзалном обећању слободе које је статуа представљала.

Зато историја Кипа слободе обухвата и наду и неиспуњена очекивања. Француски поклон постао је место на којем се сусрећу амерички идеали, искуства досељеника и питање коме су слобода и прилика за нови почетак заиста доступне.