Отварање расправе о преиспитивању Брегзита могло би да помогне чак и странци која је Британију извела из Европске уније. Габи Хинслиф, колумнисткиња Гардијана, оцењује да би конзервативци могли да добију прилику да изађу из политичког ћорсокака ако премијеру Ендију Бернаму дозволе да испита другачији однос са Европом.
Ауторка свој коментар започиње необичном телевизијском паралелом. Глумац Ричард Е. Грант је у емисији The Traitors готово одмах открио своју тајну улогу, иако је њено скривање основно правило игре. Ипак, остали учесници били су му толико наклоњени да признање није изазвало очекивану реакцију.
Бернамова стратегија према Брегзиту, пише Хинслифова, донекле изгледа слично: после година у којима су лабуристи прикривали шта заиста мисле о изласку из ЕУ, он је одлучио да то отворено каже. У Ливерпулу је прошле недеље поручио да излазак није успео и да Британија треба да размотри алтернативе.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Такав наступ, према њеној оцени, изненадио је и добар део кабинета, али и затекао политичке противнике. Почетна реакција на изјаву која би некада изазвала политички потрес била је необично пригушена, што указује да противници још траже одговор.
Најџел Фараж има јасну прилику да поново мобилише бираче порукама о спасавању Брегзита и заустављању мигрантских чамаца. Либералне демократе и Зелени, који су се представљали као најдоследнији проевропски гласови на левици, сада покушавају да себи припишу заслуге за лабуристичку промену курса. Најзанимљивија дилема, ипак, налази се пред конзервативцима окупљеним на страначкој конференцији у Бирмингему.
Конзервативци желе раст, али бране Брегзит
Кеми Бејденок данас ретко говори о Брегзиту. У парламент је ушла после референдума, а Хинслифова оцењује да трауме које је то раздобље оставило на Конзервативну странку посматра као већ завршену историју.
Брегзит се тек кратко помиње и у њеном програмском есеју The Right Way, документу од 95 страна који би, како најављује, требало да буде основа будуће конзервативне владе. Ендру Грифит, министар финансија у сенци, у понедељак је више говорио о томе да Бернам наводно враћа Британију у седамдесете него о враћању на односе са Европом пре референдума.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаТо, према ауторки, одражава и интересовања преосталих конзервативних бирача. Њих више заокупљају порези, трошкови пословања и миграције него поновно вођење старих расправа о споразуму о Брегзиту.
Ипак, конзервативци и даље обећавају да ће поништити свако лабуристичко одступање од Брегзита, без обзира на његов утицај на привреду. Ту Хинслифова види главну противречност: странка истовремено проглашава економски раст највишим приоритетом и одбија да преиспита политику која га, према њеној оцени, ограничава.
Таква недоследност посебно је проблематична за лидерку која се представља као строг и систематичан мислилац. Бејденок жели да покаже да приступа власти са заокруженим погледом на свет, слично Маргарет Тачер седамдесетих година, али јој однос према Европи нарушава ту слику.
Привредни приоритети и цена избегавања теме
Економски раст постао је образложење готово сваког предлога Кеми Бејденок. Њиме оправдава и укидање Агенције за животну средину, коју оптужује да успорава инвеститоре, и бесплатно збрињавање деце за родитеље који зарађују више од 100.000 фунти.
У другом случају, аргумент је да високо плаћени родитељи могу да смање радно време како не би изгубили право на финансирани боравак детета у вртићу. Према таквом тумачењу, измена правила требало би да их подстакне да наставе да раде више.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОба предлога носе политичке ризике. Део конзервативних бирача у руралним срединама управо цени ограничења која еколошка агенција поставља инвеститорима, док помоћ најимућнијим родитељима није нужно популарна код осталих грађана.
Бејденок, међутим, раст користи као одбрану и за потенцијално непопуларне одлуке. Зато Хинслифова сматра да игнорисање штете коју Брегзит наноси трговини и бруто домаћем производу подрива саму основу њеног програма.
Не може се уверљиво обећавати привредни опоравак, гласи аргумент ауторке, а истовремено остављати изван расправе једно од питања које утиче на трговинске односе. Тако економски приоритет остаје ограничен политичком потребом да се брани ранија одлука странке.
Тачерина прагматичност и данашњи политички терет
Хинслифова подсећа на есеј Маргарет Тачер The Right Approach из 1976. године, на који се документ Кеми Бејденок свесно наслања. Тачерова је тада истицала међународну усмереност конзервативаца, уз бригу о безбедности, економским интересима и угледу Британије.
Истовремено је критиковала недостатак лабуристичког одушевљења тадашњом Европском заједницом. Њен приступ Европи у том раздобљу, наглашава ауторка, био је прагматичан и окренут ономе што је практично и оствариво.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОколности су данас другачије, али Хинслифова у том поређењу види важну разлику. Бејденок, према њеној оцени, питању Европе приступа више идеолошки, док конзервативци и даље носе терет година политичких сукоба око Брегзита.
Ауторка сматра да је страначки углед нарушен зато што су се бирачи заситили непрестаних драма у Вестминстеру, а обећане практичне користи нису осетили. Понуда појединачних погодности не може сама да поврати поверење некадашњих конзервативних упоришта која су гласала за останак у ЕУ.
Ако лидерка не може да призна тај проблем, њена следећа најбоља могућност, оцењује Хинслифова, јесте да дозволи Бернаму да покуша да извуче конзервативце из ћорсокака који су сами створили.
Зашто би им одговарало да Бернам преузме ризик
Конзервативци сами вероватно не би отворили врата преиспитивању Брегзита. Али када их је Бернам већ отворио, могли би да имају користи ако му дозволе да настави, задржавајући могућност да га окриве за оно што пође наопако.
Ако успе да постигне договор са ЕУ који подстиче трговину и просперитет, а истовремено остане прихватљив бирачима забринутим због имиграције, од тога би корист имале и будуће владе. Хинслифова наглашава да је то велики услов, а не извесна могућност.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаАко Бернам не успе, Бејденок може да се придружи критичарима. Зато ауторка сматра да конзервативцима, посматрано дугорочно, није у интересу да такву иницијативу угуше пре него што је озбиљно испитана.
Питање, међутим, превазилази страначке рачунице. Хинслифова оцењује да ЕУ неће поново улазити у сложене преговоре са Британијом ако није јасно да би евентуални договор преживео промену власти у Лондону.
За то би, уместо новог референдума, било потребно бар прећутно прихватање различитих странака да постојећи однос може да буде бољи. Кеми Бејденок, закључује ауторка, не мора одмах да подржи преиспитивање Брегзита. За почетак би било довољно да га не одбаци.
