Студентска листа нуди промену курса, преиспитивање великих инвестиција, мање ослањање на страни капитал и широк пакет нових издвајања. Иза амбициозних обећања, међутим, остаје кључно питање: колико све то кошта, одакле новац долази и шта се дешава са растом ако се постојећи модел нагло расклопи
Предизборна кампања већ се захуктала, предате су и највеће изборне листе и почело је представљање предизборних програма, кључних идеја, најважнијих политичких и економских порука и предлога. Када је реч о тзв. студентској листи, неке од кључних идеја саопштавају се у интервјуима најважнијих економских кандидата и потенцијалних носилаца најзначајнијих економских функција. Стога нам је намера да анализирамо неке од тих идеја, предлога и критика постојеће економске политике.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Најважнији аргументи у критици постојеће економске политике и предлогу нових мера могли би се сажети у неколико основних:
• Повећање конкурентности домаће привреде уз преиспитивање постојеће политике девизног курса и ниже трошкове рада;
• Техничка и економска ревизија свих јавних инвестиција и инфраструктурних пројеката из угла безбедности, нивоа трошкова и користи, исплативости и приоритета постојећих инвестиција;
• Мање ослањање на стране инвестиције и снажна подршка домаћим предузетницима и пољопривредницима;
• Грантови за иновације и start-up програме;
• Јачање институција и борба против корупције;
• Развој економије знања и образовања;
• Потпуна транспарентност у трошењу јавног новца и прекид са политиком једнократних мера.
Бивши гувернер НБС и кандидат за посланика на студентској листи, проф. Шошкић, констатовао је да је јавни дуг удвостручен и да се држава задужује „махнито и без лимита“, да су привредни резултати слаби и да смо додатно назадовали у односу на земље Централне и Источне Европе. Он је такође нагласио да се води политика прецењеног динара, а да се плате и пензије дижу вештачки без реалног раста продуктивности и да то води до пада конкурентности домаће привреде и растућег дефицита текућег биланса. Зато ћемо настојати да критички анализирамо ове оцене као и предлоге одређених економских мера. Зато кренимо редом.
Критика постојеће инвестиционе политике није довољна ако нема одговарајућег заменског – алтернативног модела, а ми га у програму студената и њихових економских експонената за сада не видимо
Прво – слабљење динара или смањење трошкова рада, (што је еуфемизам за смањење плата као алтернатива), не мора да доведе до пораста конкурентности, али сигурно доводи до пада животног стандарда и до раста инфлационих очекивања и инфлације! Девизни курс је кључно номинално сидро економске политике и извесно је да би депресијација динара довела до раста инфлације. Уосталом, као гувернер Шошкић је већ испробао такву политику. У току свог мандата од јула 2010. до августа 2012. године, динар је номинално изгубио 13–14% своје вредности у односу на евро, а стопа инфлације на годишњем нивоу била је: 2010. – 10,3%; 2011. – 7%; 2012. – 12,2%. У односу на године од 2013. па надаље, то је знатно виша инфлација, а тако високу стопу инфлације Србија је у каснијем периоду имала само 2023. услед енергетске кризе и рата у Украјини. Зашто девизни курс има тако велики утицај на домаћу инфлацију: 1) наша привреда је високо доларизована-еуризована и већина трошкова и трансакција и даље се обрачунава у еврима (евро је резервна валута и још увек се значајно штеди у еврима); 2) постоји висока увозна зависност привреде – висока увозна компонента производње, па би клизање курса (слабљење динара) довело до раста цена енергије, увозне опреме, лекова, репроматеријала, хране, аутомобила, а повећало би и трошкове сервисирања страних дугова и кредита становништва изражених у еврима! Вероватно би активирало спиралу: раст курса – раст цена – индексација плата и тако би поништени ефекти девалвације довели само до раста номиналних величина (плате и цене), без икаквих реалних ефеката на раст извоза, производње и смањење платног биланса. Ово смо више пута искусили у својој новијој економској историји.
Друго – дефицит текућег биланса не повећава се значајније, упркос аргументима о прецењеном курсу; немамо довољно простора да то покажемо табелом, али навешћемо само два податка: просечни дефицит текућег биланса у периоду 2006–2012. године био је изнад 11% БДП, а у периоду 2013–2025. године био је у просеку између 4–5,5% БДП, што значи двоструко нижи у периоду стабилног и (према Шошкићу) прецењеног девизног курса. По свему судећи, постојећи курс је равнотежан, а салдо текућег биланса изравнава и значајан прилив страних директних инвестиција – СДИ (од 3 до 5 милијарди евра годишње).
Треће – раст конкурентности депресијацијом динара и смањењем плата, не само да обара животни стандард, већ и води у тзв. трку до дна и „замку средње развијености“ у којој плате у таквој привреди уопште не расту и временом чак падају, пада агрегатна тражња као један од основних подстицаја за раст БДП и запослености и такве земље таворе у сиромаштву, финансијској нестабилности и без значајнијег утицаја у међународној подели рада, извозу и конкурентности. То је активирање „круга сиромаштва“ о коме је иначе доста писао шведски нобеловац Гунар Мирдал. О томе се детаљније може прочитати у књигама сјајног норвешког економисте Ерика Рејнерта.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЧетврто – критика постојеће инвестиционе политике није довољна, ако нема одговарајућег заменског – алтернативног модела, а ми га у програму студената и њихових економских експонената, за сада не видимо! Ревизија пројеката није развојна стратегија, већ само инструмент контроле јавне потрошње. Самом ревизијом се раст БДП неће повећати ни за десети део процента! Зато би творци таквих аргумената требало да наведу које ће се инвестиције укинути, чиме ће бити замењене, колики ће бити ефекти уштеде у буџету, како ће се то одразити на раст БДП, може ли приватни сектор да надомести такав велики обим јавних инвестиција и улагања у инфраструктурне пројекте. Одговори на та питања не постоје, а негативни ефекти заустављања јавних инвестиција сасвим су извесни и то не само у дугом року, већ одмах, у кратком року!
Пето – институционалне реформе сигурно неће одмах повећати привредни раст, а није извесно ни да ће га повећати у будућности; у многим случајевима светско искуство показује да веома брзо расту оне економије у којима институције немају сасвим изражен демократски карактер какве су Кина, Етиопија, Јужна Кореја, Сингапур, Јапан, које сасвим сигурно нису никад биле узори демократских институција и либералног економског амбијента. Јаке институције не дају одговор на питање развојног модела, приоритета привредног развоја, индустријске политике, повећања штедње, финансирања великих инфраструктурних пројеката, прилива и извора капитала за раст. Заточеници неолибералне економије (има их сијасет у редовима опозиције и студентског покрета) и носиоци левичарских идеја (пленуми, зборови, анархизам), морају бити свесни да, како истиче Бранко Милановић (његова књига на енглеском Велика глобална трансформација – национални тржишни либерализам у мултиполарном свету), водећи српски економиста у свету, долази, не више време глобализма, већ време јачања економског суверенизма и капитализма у чијем су центру идеје протекционизма, неомеркантилизма и јачања домаћих економија у оквиру тржишног капитализма и са јаким елементима државног интервенционизма. Ту више нема места за глобалистичке, неолибералне и левичарске економске идеје.
Овде се не ради о економском програму, већ о листи лепих жеља којима изостаје рачуница и преглед конкретних мера и ефеката. Зашто би већина грађана ризиковала да се определи за овакав провизоријум економског програма, наспрам прецизних и разрађених мера какве нуди релативна сигурност Вучићеве постојеће економске политике
Шесто – ако се о економском програму студентске листе уопште ради, њему недостају прецизније економске квантификације, фискално мерљиве политике и прорачун могућих ефеката и сценарија предложених мера економске политике. Ту мислимо на економске ефекте предложених мера у погледу субвенција за стартапове, предузетнике, иновације, пољопривреднике, бесплатне уџбенике, јефтиније лекове, субвенционисано становање, обнову сеоских амбуланти, што се јавља у програмима студентске листе и о чему говори и Дејан Шопкић. За сваку од ових мера требало би нагласити колико кошта, одакле ће се финансирати, какве ефекте има на буџет и на раст БДП. Стога можемо рећи да се овде не ради о економском програму, већ о листи лепих жеља којима изостају рачуница и преглед конкретних мера и ефеката. На овом месту разумно је поставити питање зашто би већина грађана ризиковала да се определи за овакав провизоријум економског програма, наспрам прецизних и разрађених мера какве нуди релативна сигурност Вучићеве постојеће економске политике.
Седмо – питању конкурентности ћемо се још вратити, али морамо констатовати да је боље повећати конкурентност путем раста продуктивности и развојног модела ослоњеног на нове, пропулзивне, растуће привредне гране које доносе економију обима и смањење трошкова (Ерик Рејнерт), а не прилагођавање путем слабљења динара и пада плата, јер то води у сиромаштво и економско таворење, како смо већ нагласили.
Осмо – ако се већ дају обриси неког новог развојног модела (мада је у предложеним идејама о томе јако тешко говорити), онда том предлогу недостаје разрађени транзициони – прелазни период у коме би била јасно назначена динамика – напуштање старих и увођење нових развојних мера и програма. Промена политике девизног курса, мањи прилив СДИ, успоравање државних инвестиција, мање субвенција странцима, вероватна промена пореске политике, тражи јасан динамички и акциони план, како не би дошло до инвестиционог вакума и како та празнина не би значајно успорила привредни раст, а познато је да временски помаци играју изузетно значајну улогу у обликовању и примени економских програма, јер могу додатно да покрену или успоре привредни раст зависно од фазе циклуса у којој се привреда налази. Ни на једно од тих питања такође немамо прецизан одговор.
Вратимо се сада на аргумент да је јавни дуг удвостручен и да је задуживање махнито, без лимита и са малим ефектима на привредни раст. Ово питање најбоље илуструје Табела 1.
ФОТО: КомпасИз ове табеле и додатних објашњења, јасно је да апсолутни ниво дуга (изражен у еврима) расте, али да релативни износ дуга опада (као удео у БДП) и да долази до снажног оздрављења јавних финансија у периоду 2015–2025. године. За озбиљне економисте релевантан је релативни удео дуга, а апсолутна бројка користи се као аргумент неуке опозиције и са сврху економске демагогије својствене предизборној кампањи. ММФ, даваоци кредитног рејтинга и инвеститори највише вреднују управо показатељ релативног удела јавног дуга. Уосталом, ако у вашем кућном буџету кредитна рата има све мањи удео у плати (чак и ако сте економски лаик), јасно је да се терет отплате дуга смањује.
Имамо и Табелу 2, која показује какав је однос између прираста јавног дуга и прираста БДП и у крајњој линији показује ефикасност у коришћењу средстава добијених јавним задуживањем. Кратко објашњење показатеља: ако је однос мањи од један, ради се о бржем расту БДП него расту јавног дуга и стога, што је однос мањи, то је ефикасност задуживања мерена ефектима на раст БДП – већа.
ФОТО: КомпасЧини се да Табели 2 није потребно велико објашњење, јер она на убедљив начин демантује ранију критику професора Шошкића! Примера ради, у 2024. години пораст дуга за један евро био је праћен прирастом БДП-а за три евра, а у 2025. години, прираст јавног дуга за један евро праћен је номиналним растом БДП-а за 11 евра. Овде се, наравно, и БДП и јавни дуг морају посматрати номинално (прираст у милијардама евра).
Ова анализа имаће наставак и у наредном броју Компаса, али за крај овог дела можемо поставити једно начелно питање: да ли се економски програми опозиције реализују кад та опозиција оствари победу на изборима и који су механизми – изговори за одустајање од нереалних или импровизованих економских програма, какав је, чини се, економски програм студентске листе? Ово је важно питање, јер се из њега могу извући важне поуке пре почетка гласања! Новија политичка историја обилује оваквим примерима одустајања или изневерених предизборних очекивања; може се чак рећи, да већина економских програма, у случају победе или не буде реализована или бива напуштена још на почетку мандата нове власти, а почесто бива чак и заборављена. Навешћемо само неке од упечатљивих примера.
- Економски програм Сиризе у Грчкој из 2015. године;
- Блерови лабуристи у Великој Британији из 1997. године;
- Програм Покрета пет звездица у Италији 2018. године;
- Макронов економски програм у Француској после друге победе 2022. године.
Шта су најчешћи изговори и оправдања за неиспуњавање економских програма?
Најчешће се од економског програма одустаје под притиском спољних фактора (ММФ, Европска унија, САД, међународни кредитори, обавезе из међународних уговора). Ми смо ето, хтели, али нисмо могли, јер је постојао јак притисак међународне заједнице, потписаних уговора и преузетих обавеза. То је политички и најлакше образложење, јер се спољни притисак доживљава као виша сила око које не вреди трошити речи. Остаје, међутим, питање, зашто се о таквим обећањима није водило рачуна током изборне кампање, јер би у том случају и резултати гласања можда били другачији. Ово је важан наук за гласаче у Србији.
Девизни курс је кључно номинално сидро економске политике и извесно је да би депресијација динара довела до раста инфлације. Уосталом, као гувернер Шошкић је већ испробао такву политику. У току свог мандата од јула 2010. до августа 2012. године, динар је номинално изгубио 13–14% своје вредности у односу на евро
Међу факторима унутрашње природе због којих се економски програми не испуњавају или се испуњавају делимично и половично, најчешћи је аргумент да је влада морала да се формира као коалициона, а то је резултирало низом идеолошких и програмских компромиса који су разводнили претходни предизборни економски програм. Зато је из угла гласања вероватно најбоље да поверење дају оној групацији која има најмање потребе да прави коалиционе компромисе и која има највећу вероватноћу да сама формира власт.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаТреће оправдање обично се односи на затечено стање у државној каси, недовољно познавање фискалне ситуације, наводно постојање скривених дугова и „костура у ормару“, које је у случају студентске листе, као изговор врло могуће, ако се има у виду да листи лепих жеља недостају прецизна економска квантификација и низ конкретних мера које би после победе требало предузети. Зато бирачи морају узети у обзир и компетентност предложених мера и програма.
Овоме треба додати спољне шокове, глобални економски амбијент, новонастале геополитичке кризе, рецесију код главних економских партнера. Имајући у виду политичку нестабилност у свету, енергетску кризу и ратове, неизвесност и појачане ризике, ово може бити скоро идеалан изговор за постизборно одустајање од предизборних економских обећања. Списак ових разлога можемо закључити институционалним кочницама (спољним и унутрашњим), дугим временским хоризонтом у примени и ефектима мера, споростима администрације и отпором кадрова „бившег режима“ (или народа) који је против промена и реформи. Паметноме доста, а наше бираче не треба подцењивати, јер су рационалнији него што многи интелектуалци и политичари мисле. Наставак анализе везан за политику курса, продуктивност, кретање плата и конкурентност, имаћемо у наредном броју.


