Размишљам који би сценарио био идеалан пред предстојеће изборе за опозицију и блокадере, јер су стално нешто љути и нешто им не ваља. Прво су тражили изборе и говорили Вучић не сме да их распише – јер готов је, онда и поред те по њима несумњиве разлике и предности коју имају, јесте онако лукав и зао какав је баш хтео да их заскочи и изненади док су на мору, које у односу на правду, разумете, за будућност земље ипак има приоритет, и с ког никако не би могли да скокну да гласају. Да би дошли до тога да сада избори уопште нису потребни и ко их је уопште од њега, ненадлежног, и тражио.
Идеално би било, чини ми се, ако би икако могло, мада још нигде није виђено, да Вучић ишета лепо из зграде Председништва, с букетом цвећа, а уместо поклона, ако може, с машном запаковану да им преда власт.
Много је нејасноћа у овом сценарију, јер чак и да у неком матриксу то може да се деси, не би било јасно коме то цвеће и тај поклон да преда.
И да наставим у „шта би било кад би било“ духу.
Да ли се сећате слике руског председника од пре петнаестак година како јаше коња го до појаса? Та фотографија је била јако популарна, иако неуобичајена за кампању једног државника.
Када би политичари у Србији као предизборни задатак добили да направе једну такву фотографију, могли бисмо по ономе што видимо да анализирамо целу политичку сцену.
Председник Србије иде од места до места и прича с грађанима. Најчешће је у мајици и сакоу. Он би на фотографији изгледао као грађевински радник.
Опозициони холидеј блок би био потпуно преплануо, морски.
Док би овај београдско-салонско-национал-фашистички био бео као сир.
Даље објашњавање је беспотребно.
Да не останем само на метафорама и бајкама.
После неуспеле револуције, и пред изборе, јасно се види разлика између странака и покрета, с обзиром на то да је свакоме ко се икада озбиљније бавио или чак занимао политиком јасно да без преданог теренског рада, инфраструктуру коју су поједине странке градиле годинама, покрети грађана не могу да створе преко ноћи.
Чак када „упију“ опозиционе странке и њихову логистику, некада с већим, а некад с мањим успехом, идеја да се изборна кампања може водити на исти начин на који се воде проширени сазиви месних заједница организованих у зборове, а камоли пленуми, сада у потпуности пада у воду.
Већина прозападно оријентисаних опозиционих странака која је своје организационе капацитете ставила на располагање блокадерском покрету већ скоро деценију нема ни чланство да се озбиљније бави локалном изборном кампањом, а камоли републичком.
