Прво истраживање у новој рубрици „Људи и бројеви“ показује да већина грађана са резервом посматра сондаже јавног мњења, да процену њихове веродостојности чешће заснива на томе ко их објављује него како су спроведене, али и да интересовање за овакве садржаје, упркос скепси, не јењава

У намери да освежи и учини још интересантнијим садржај листа, редакција Компаса је пре извесног времена одлучила да уведе сталну рубрику Људи и бројеви – друштвени феномени кроз бројеве. Није ово први пут да неки медиј осване с оваквом рубриком, поменимо само сондаже Љубе Стојића које су се током деведесетих (1988-2000) редовно појављивале у НИН-у. Kасније су, у различитим форматима, и на телевизији представљана истраживања која су мерила друштвени и политички пулс Србије, а данас, с времена на време, новине објављују рејтинге политичких странака.

О ИСТРАЖИВАЊУ

     Прикупљање података је обављено у периоду од 25. до 31. јула методом стандардизоване телефонске анкете (мобилни телефони), на узорку од 100 пунолетних грађана Србије.
     Испитаници су равномерно позивани сваког дана у недељи у пре и после подневним часовима. Приликом формирања узорка водило се рачуна да основна социодемографска обележја (пол, старост и ниво образовања) буду пропорционална распрострањености у популацији.   
     Избор телефонских бројева обавио је компјутерски програм. С обзиром на величину узорка резултати указују на трендове.
     Упитник је осмишљен тако да буде кратак, јасан и вредносно неутралан, са намером да подстакне на искрене одговоре, а не да сугерише пожељне ставове. Током теренског рада, испитаници су, по правилу, позитивно реаговали на разговор са анкетарима и на сам концепт истраживања. Значајан број њих је изразио спремност да поново партиципира у наредним истраживањима, док су поједини истакли да иначе одбијају анкете, али да су овог пута пристали управо зато што су тему доживели као смислену, конкретну и другачију од оних са којима су се раније сусретали.
     Прикупљање података обавио је истраживачки тим социолога и искусних, обучених анкетара. Руководилац истраживања је Зоран Крстић који планира узорак и избор испитаника, контролише теренски рад и учествује у статистичкој обради и тумачењу резултата.

Нисмо, дакле, могли, а ни намеравали да будемо оригинални, али смо хтели и на томе ћемо истрајати да сондаже јавног мњења радимо како бог и Лазарсфелд заповедају. Помињем Лазарсфелда а не Галупа – утемељивача модерних на статистици заснованих анкета, јер ћемо се трудити да бројевима и процентима који служе само као оријентир и показивач тенденција дамо социолошки утемељена тумачења. О методологији и тиму који спроводи истраживања биће више речи у посебном антрфилеу, а пре представљања резултата првог истаживања још само реч или две о темама којима ћемо се бавити. Замишљено је да палета тема буде што шира – од свакодневних навика људи до ставова према епохалним променама, али неће се бежати ни од политике када дневни догађаји то буду налагали. Мада су се и за овај број наметале неке вруће теме, чинило се природно да се прва анекта односи на питање шта људи уопште мисле о анкетама јавног мњења. Онај поменути бог – иначе задужен за очување етичких стандарда када професионална будност задрема, учинио је да овај избор буде актуелизован медијском пажњом коју су крајем јула добиле две анкете које су спровеле једна невладина организација и један специјализовани стручни часопис за политикологију. Медијски представљене готово као да је реч о резултатима завршених избора оне су отвориле не само питање колико људи уопште верују анкетама већ и на основу чега им дају поверење, посебно у ситуацији када су предочени резултати различити. О томе, као о још неким питањима везаним за то како људи виде оне који испитују њихове ставове је овај текст.

Замишљено је да палета тема буде што шира – од свакодневних навика људи до ставова према епохалним променама, али неће се бежати ни од политике када дневни догађаји то буду налагали

Поверење у истраживања јавног мњења

Светска искуства показују да је поверење људи у анкете јавног мњења у сталном паду и да већина грађана данас изражава сумњичавост према њиховим резултатима. Истраживања о овој теми, између осталих и Галупова, показују да све већи број људи не верује у тачност презентованих резултата. Сматрају да анкете више служе за креирање него за мерење јавног мњења и да фаворизују политичку опцију која наручује истраживања. Посебно неповерење се гаји према анкетама које наручују медији. С тим у вези треба поменути два парадокса. Први је логички – познат још из антике, а овде се помиње више забаве ради. Ако истраживања јавног мњења показују да људи све мање верују у тачност резултата тих истраживања, како онда веровати тврдњи да људи у њих имају све мање поверења? Други парадокс је реалан и сведочи о томе да неповерење расте упркос томе што анкете, захваљујући методолошким, статистичким и математичким иновацијама, омогућавају и дају све реалније процене.

Нисмо нашли упоредива истраживања за наше прилике па не можемо да кажемо да ли поверење у анкете у Србији расте или опада, али, према овом истраживању, као што показује графикон 1, знатно више људи углавном или уопште не верује него што на било који начин верује истраживањима. Став о неповерењу је још израженији ако се упореди проценат оних који у потпуности верују у односу на оне који уопште не верују истраживањима, и то упркос познатој тенденцији да људи углавном дају мање одређене или одговоре који гравитирају ка средњим и умеренијим модалитетима.

Па ипак, у том погледу се могу уочити одређене разлике, посебно ако се добијени подаци пореде према старости испитаника. Да ли због животног неискуства или отворености према свету коју младост сама по себи носи, млади до 30 година (50%) имају више поверења у анкете у односу на средовечне и старије испитанике код којих је тај проценат 25. Ако неко очекује да су жене у том погледу лаковерније, онда греши јер нису уочене разлике између пола и поверења у анкете. Жене једино нешто чешће нагињу умеренијим модалитетима (углавном) док су мушкарци унеколико екстремнији у ставовима. Мада смо навикли да се образовање истиче као кључна варијабла према различитим питањима, овде она не показује статистички значајан утицај. Подједнак степен неповерења гаје они са основним, средњим и високим образовањем и једино је приметан нешто већи степен поверења у кохорти високо образованих у односу на ниже и средње образоване. То се може повезати са старошћу испитаника и чињеницом да у тој категорији, за разлику од остале две, није било оних који нису имали став.

Коме и зашто веровати

Један од разлога неповерења у анкете односи се и на чињеницу да неретко освану два или више истраживања са ситом темом и истим питањима, али различитим резулататима. Коме веровати? Мада би у неком обухватнијем истраживању овде требало оставити могућност испитаницима да сами формулишу одговор, због ограничења телефонске анкете понуђена су само четири одговора (графикон 2). Онима који иначе не верују у резултате анкета лако је било да кажу да не верују ниједном. Таквих је према очекивању било највише. Две трећине из групе оних који иначе не верују истраживањима каже да не верују ниједном. Међутим, много занимљивије је уочити којим истраживањима више верују они који генерално нису скептични према резултатима истраживања. Најучесталији од понуђених одговора јесте да то зависи од медија који преноси резултате (52%), па тек потом од агенције коју познају (21%) и описа методологије (12%). Треба приметити да различити резултати више анкета у најмању руку збуњују и оне који донекле верују истраживањима па међу њима има највише оних који не верују ниједном од њих или немају став. Овај налаз у извесној мери објашњава и раније поменути парадокс да поверење у истраживања опада упркос томе што методологија напредује. Сама методологија људе мање интересује, а више им значи да ли је истраживање објавио Информер или Данас. Па ипак, пре него се брзоплето закључи да методлогија није битна, односно да су углед Д. Вучићевића и Д. Петровића важнији од знања С. Богосављевића или В. Пејића (да опросте уредници и истраживачи који су можда и важнији али јавности мање познати), треба нагласити да се значај методологије (када се искључе они који никоме не верују) посебно истиче у групи оних који су иначе скептични према истраживањима, а њих је као што смо видели највише.

Готово сви испитаници склони да тврде да на друге анкете снажније утичу него на њих саме. Ово не изненађује с обзиром да различити механизми одржања самопоштовања, као и површне а неретко и стереотипне перцепције других утичу да себе видимо у „бољем” светлу него масу која нас окружује

Према овом питању одређене, мада не статистички значајне, разлике постоје и с обзиром на пол, старост и образовање. Овде ће се истаћи само најупадљивије. Жене нешто чешће него мушкарци не верују ниједном од супротстављених истраживања, док се мушкарци чешће него жене праве да им је важна методологија када одлучују коме да верују. Када је о старости реч, вреди поменути да најстарији грађани значајно чешће од просека не верују ниједном истраживању, док је за најмлађе специфично да им је методологија мање битна него старијима. Методологија је небитна и испитаницима са основном школом, али се само у том погледу издвајају од остатка популације. Утицај медија или познатост агенције подједнако утичу на ниво поверења у истраживања и код најниже и код највише образованих. Најзначајнија разлика између образовних група огледа се у натпросечном степену неповерења које имају средње образовани према свим истраживањима.

Утицај анкета на ставове

С обзиром на то да је један од претпостављених, а у овом истраживању и потврђених разлога за неповерење у анкете тај што људи сматрају да оне у већој или мањој мери служе да утичу на ставове грађана, било је занимљиво чути мишљење о томе да ли објављивање резултата утиче на њихове ставове. Графикон 3 показује да готово половина испитаника каже да то не може да утиче, а тек занемарљив проценат каже да веома утиче. На остале утиче мало, или донекле.Судећи према одговорима, притисак истраживања мање утиче на жене него на мушкарце, док статистички значајна разлика није забележена поводом утицаја старости и степена образовања.

Сасвим другачију слику дају одговори на питање шта наши испитаници мисле колико анкете могу да утичу на ставове грађана уопште (графикон 4). Више од половине сматра да веома утичу, још нешто више од четвртине мисли да веома утичу, а тек нешто мање од четвртине сматра да је утицај анкета на људе уопште мало или нимало значајан. Статистичка веза између одговора на ова два питања веома је чврста и сведочи да су готово сви испитаници склони да тврде да анкете на друге људе снажније утичу него на њих саме. Ово не изненађује с обзиром на то да различити механизми одржања самопоштовања, као и површне, а неретко и стереотипне перцепције о другима утичу да себе видимо у ”бољем” светлу него масу која нас окружује. Сасвим је, наравно, друга ствар да ли су они који тврде да анкете на њих не утичу заиста и имуни на њих или и они меркају који је победнички воз у који ваља ускочити.

Без обзира на то како оцењују њихов утицај, већина испитаника, као што је наговештено, сматра да анкете управо томе служе (графикон 5). То није све. Три четвртине испитаника сматра да резултати истраживања зависе од наручиоца истраживања (графикон 6). На Ликертовој скали где је потпуно неслагање означено са 1, а потпуно слагање са 5 просечне вредности одговора на оба ова питања су 3,7 што је најближе одговору ”слажем се у великој мери”. Укратко, са обе ове тврдње је потпуно или у великој мери сагласно више од по две трећине испитаника. Ипак, не може се рећи да су ови одговори хомогени јер је у оба случаја одступање од просека (стандардна девијација) веће него што то на први поглед може изгледати. Упркос тој разуђености не постоји статистички значајна разлика у одговорима испитаника с обзиром на њихове основне социодемографске карактеристике (пол, старост и образовање), али, очекивано, постоји јака статистичка веза између одговора на ова питања тако да они који кажу да анкете служе да утичу на грађане истовремено сматрају да резултати истраживања зависе од наручиоца.

Значај ових, у крајњој линији очекиваних одговора, много је већи ако се упореди са односом према трврдњи: ”већина истраживања јавног мњења је поуздана” (графикон 7). Мада има више грађана који се уопште не слажу са овом тврдњом у односу на оне који се потпуно слажу, ипак је просечан скор од 2,66 много ближи средњем избору – ”и слажем се и не слажем се” него у претходним тврдњама. Овај увид могао би да послужи као основ за претпоставку да је неповерење у анкете више последица медијске употребе њихових резултата него сумње у способност истраживача да дају прецизне пројекције. Ипак, за доношење коначног закључка о овом питању овде нема простора, а ни потребе.

Светска искуства показују да је поверење људи у анкете јавног мњења у сталном паду и да већина грађана данас изражава сумњичавост према њиховим резултатима. Истраживања о овој теми, између осталих и Галупова, показују да све већи број људи не верује у тачност презентованих резултата

Да ли волимо анкете?

За крај смо оставили питање да ли људи воле да читају резултате истраживања јавног мњења. Намерно их нисмо питали да ли читају, ни да ли сматрају да други то чине. С обзиром на генерално негативан став према истраживањима, могло се очекивати да им то и није омиљено штиво. Можда нешто попут хороскопа. И заиста, резултати потврђују такво очекивање (графикон 8). Тридесет посто уопште не воли да чита истраживања и још дведесет посто углавном не воли да их чита. Но, с друге стране, седамнаест посто углавном воли и дванаест посто изузетно воли да их чита. Ако се тој групи дода и дведесет посто оних који и воле и не воле, могло би се рећи да је, заправо половина популације у већој или мањој мери заинтересована да прочита резултате истраживања. То свакако не значи да и они који не воле да читају то не чине макар их све то нервирало. Насупрот њима, они који воле, не само што читају него воле и да учествују у истраживањима као испитаници (графикон 9). Статистичка веза између одговора на ова два питања је јака. Ово истраживање зато и посвећујемо свима који воле да их читају и посебно онима који воле да одговарају на питања истраживача.