Само да ми мало дају власт, вратила бих Берчека на чело Народног позоришта, ионако се скоро није ништа променило од када је отишао. Светлана Бојковић изговара потпуно исте реченице. Није јој школа био један пети октобар, па би сада поново. Новост су само ови што сада млатарају индексима на крају представе, тога у његово време није било.
И онда као да ме је неко чуо, на чело Атељеа 212 именован је Љубиша Ристић. И дигоше се квазиуметници другосрбијанци који су или потпуно бестидни, или, што ми делује готово немогуће, не знају ко је Љуша. На ивици театра апсурда јесте да против њега клепећу они којима су уста пуна приче о доласку компетентних.
Кад смо код компетентних, сама студентска листа највише о њима говори. И њена перјаница тужитељка која би морала да зна које је све законе прекршила нападајући породицу председника Србије, ’ајде њега, он је јавна личност па може и мора да трпи. Занимљива ми је одувек та потреба политичких неистомишљеника да не нападају политику, оно што је урађено или није, него само лично. То је слика опозиционе и блокадерске Србије. Оне која покушава да се представи као лепа, васпитана и урбана. Не шта је министар урадио, или какву бисте ви политику на његовом месту водили, него да је он дебела свиња, а министарка је, на пример, ботоксирана крава. Ако се усудите да се томе супротставите и кажете да је то погрешно и страшно, ви сте против будућности. А ако сте у неким годинама, треба вам одузети и право гласа. Да им је фонд речи већи и да нешто читају осим три скрола на телефону, знали би да се залажу за лапот. Обичај истребљен у цивилизованом свету.
Али да се вратимо на институционалну политику. Имам утисак, гледајући Скупштину како се избори приближавају, да је опозиција схватила да су ипак парламенти и странке, а не пленуми и зборови једина могућа политичка будућност Србије. И да су годину и нешто дана изгубили тумарајући у подршци нејасно организованом покрету који ће и њих ако се не пробуде лапотирати. Лепо што је један представник опозиције говорио чак четири сата, ма шта да ја мислим о садржају тога што је говорио. Мислим да је значајно што је опозиција коначно разумела да на изборе ипак мора без сузавца и димних бомби што им је била прошлогодишња скупштинска стратегија и да је прилично важно да пређе цензус.
А како је премијер Мацут у изјави за овај број Компаса рекао, о овој влади неће судити ни најдужи говори ни најгласније оптужбе, већ оно што остане иза ње.
Ми смо се опет пионирски бавили дијалогом на Компасовом округлом столу „У потрази за дијалогом“. Овога пута тема је била „У лавиринту евроинтеграција“. Било је оштро и полемично, понекад на ивици пристојности. Рећи ћу да су дијалог спасиле кифлице и ванилице, и да су сва средства легитимна како би дијалог постојао и опстао, а да је најважније да се после расправе и непомирљивих ставова пружи рука неистомишљеницима.
У полемичном тону у својој колумни у овом броју говоре наши Влада Вулетић и Небојша Крстић, а у ранијим и Чеда Антић, и признајем да ме радује што је Српски Компас препознат као платформа за дијалог.
