Док год је прва реакција „не причај“, сваки следећи корак води ка неком облику насиља. Управо зато једно стадионско скандирање може бити најтачнији опис друштва у којем живимо
Планета је управо добила фудбалског победника, а цело такмичење обележено је разним врстама насиља, осим бескрајне лепоте коју врхунске занатлије јурцања за лоптом умеју да прикажу тако да одузимају дах, радујући људе који уживају у мајсторству једне спортске игре. Насиља током Мундијала било је и на терену и ван њега, било га је физичког, вербалног, неки тврде уз отворено нелегално мешање политичке моћи. Сцене на терену у којима судија покушава да играча дозове памети пре изрицања казне увек лако подсете на сличне сцене на домаћим стадионима док судија покушава да примени правила, а стадион почне да скандира „не причај с њим, набоди гааа“. Судија не обраћа пажњу, наравно, доноси одлуке у складу са својим надлежностима, играч бива кажњен. На другим теренима и спортовима публика такође негодује кад судија донесе неке одлуке, звижди, лупа, виче „уааа!“, али само на фудбалским теренима скандира „не причај с њим, набоди га“. И то скандирање је најсажетија порука и најважнији наук који можемо спознати о употреби насиља у сваком друштву, не само нашем. Као што и разна друга скандирања по стадионима илустративно указују на разне друштвене процесе, спонтане или организоване наративе који у таквом облику „провале“ као тачан израз емоција хиљада људи на стадиону који преносе поруке делова или целог друштва.
Као што и разна друга скандирања по стадионима илустративно указују на разне друштвене процесе, спонтане или организоване наративе који у таквом облику „провале“ као тачан израз емоција хиљада људи на стадиону који преносе поруке делова или целог друштва
Зашто је тако занимљиво ово скандирање „не причај с њим, набоди га“?
Зато што је моћна илустрација да смо ми људи – Шредингерова бића, истовремено смо добри и зли, истовремено смо разумни и насилни, истовремено и стално смо у стању ИЗБОРА које од својстава ћемо испољити и тако тим избором себе дефинисати као насилника или као разумно људско биће које не бира да бије, псује, да се боде и млати, него БИРА да разговара. По количини и врстама насиља (лако бележити у сваком друштву и код нас) види се да људи ЧЕШЋЕ бирају насиље него разумно поступање, чини им се лакшим, сами себи се чине моћнијим и јачим кад према било коме и било чему бирају насиље уместо разумног разговора. У породици, за жену, дете, било кога физички слабијег „не причај, истуци је, истуци га!“, на местима где радимо, за сваког по хијерархији ниже од себе самог „не причај, кињи га!“, на местима где би требало да се доносе разне одлуке од важности за цело друштво, као што су политичке странке или грађански активизам „не причај с њим, сломи га, ућуткај га!“, на местима где су људи из заједничког буџетског новца ПЛАЋЕНИ да причају „не причај, поништавај га!“… и тако све до места на којима уче и расту и сасвим мала деца као што су школе где се бира „не причај, млати га!“
Тако Шредингеров експеримент са мачком стављеном у запечаћену кутију са отровом која је истовремено и жива и мртва док се кутија не отвори, објашњава много више од суперпозиција у квантној механици, објашњава да смо СВИ ИСТОВРЕМЕНО и добри и зли, а да ту запечаћену кутију у коју смо тако стављени – отварамо сами, са исходом нашег зла и насиља или доброте и разума.
Шредингеров експеримент са мачком стављеном у запечаћену кутију са отровом која је истовремено и жива и мртва док се кутија не отвори, објашњава много више од суперпозиција у квантној механици, објашњава да смо СВИ ИСТОВРЕМЕНО и добри и зли
И најважније у овој илустрацији о стадионским скандирањима је: ПРВО мора да се донесе одлука „не причај…!“, а онда се бира облик насиља. То је све што треба знати о – демократији, њу ПОНИШТАВА одлука „не причај…!“ ПОРИЧЕ је тај став, њиме се мрви све добро што су људи хиљадама година смишљали и мењали да би се стигло до како-тако подношљивог друштвеног уређења у којем има неког добра за свакога, у којем постоје судије које МОРАЈУ да причају без обзира на то шта им се скандирало, уређења у којем је СВАКИ облик изабраног насиља неприхватљив и обавезно је тема да се о њему ПРИЧА на местима на којима демократија плаћа људе да би ПРИЧАЛИ, а не бирали насиље над људима, простором, околностима, темама или било чим.
Па кад се каже: „не дијалог…!“, каже се истовремено: „не демократија,…!“, каже се: „урааа насиље!“ и каже се: „ми смо Шредингерова бића која бирају насиље!“, с надом да ће бити других бића исте еволуционе врсте која кажу „еј, ‘ајд попричамо…“ Такви ће спасити свет.
