Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Данас се пред нашим очима одвија успон Кине, те се поставља питање да ли ће она понудити визију за 21. век која ће имати моћ привлачења

Jедан цвет не чини пролеће, али стотине цветова доносе пролеће у врт (кинеска изрека).

Геополитика се најчешће везује за супарништво међу државама и односе моћи, који се мере војним и ресурсним капацитетима и политичким утицајем. Почевши од анализе сукоба и борбе за примат у међународним односима, неизоставно је да узмемо у обзир и друге аспекте доминације великих сила током историје. Економска и војна моћ су основа, али то није довољно. Због тога су велике силе нудиле одређене концепте и визије света како би привукле друге државе и њихово становништво. Тако је Британско царство понудило визију индустријског напретка и светске трговине у 19. веку. Сједињене Америчке Државе представиле су 20. век кроз амерички сан, либерални међународни поредак и технолошку револуцију. Својом меком моћи привлачиле су стотине милиона људи који су почели да сањају амерички сан. Данас се пред нашим очима одвија успон Кине, те се поставља питање да ли ће она понудити визију за 21. век која ће имати моћ привлачења.

О важности других држава у контексту кинеског мирољубивог опредељења сведоче бројне посете и изјаве председника Ђинпинга

Пратећи статистике заиста можемо да потврдимо да би Кина већ у наредних неколико година могла да преузме примат на глобалном нивоу. Реч је о једној држави која је само пре неколико деценија сврставана у ред најсиромашнијих на планети, а данас је друга економија света и покретач бројних развојних пројеката, поготову у домену најсофистициранијих технологија. Захваљујући кинеском успону, више од 800 милиона људи изведено је из екстремног сиромаштва, због чега сматрам да је нада оно што најбоље описује Кину и кинеско становништво данас.

Важна димензија геополитике наде односи се на способност политичког руководства да представи напредак и артикулише дугорочну визију будућности

Доминик Мојси у својој књизи Геополитика емоција писао је о нади и управо ју је везивао за Кину и развој Далеког истока. Он је наду представио као самопоуздање и неку врсту вере која подстиче на сарадњу с другима. Визија председника Си Ђинпинга о заједничкој будућности човечанства управо истиче сарадњу с другима као неизоставни сегмент. Нада се односи на економски и друштвени напредак, што је данас симбол Кине. Због тога Мојси сматра да се нада преселила са запада на исток, те да је сада Азија у успону, док Европа стагнира. У реалполитичкој равни наду можемо схватити као културну отвореност, поверење, економски и технолошки напредак. Дакле, то је способност државе да оствари напредак, изгради национално самопоуздање, артикулише дугорочну визију будућности и да сопствени развој претвори у глобално привлачан политички и економски модел. Мишљења сам да је савремена Кина у великој мери успела да достигне све наведено и да концепт о заједничкој будућности човечанства може бити велики изазов за америчку империјалну визију која је деценијама доминантна.

Кинески успон

Размере кинеског успона можемо схватити само уколико се подсетимо да је крајем седамдесетих година прошлог века Кина била међу најсиромашнијим земљама на свету. Просечан доходак по становнику био је мањи од већине афричких држава, а кинеска економија била је изолована и технолошки заостала. Данас, непуних пет деценија касније, Кина је друга економија света, највећа индустријска сила и највећи светски извозник робе. Од доласка председника Си Ђинпинга на власт 2012. године, кинеска економија је више него удвостручена. Бруто домаћи производ порастао је са око 54 билиона јуана на више од 140 билиона јуана, што је импресиван раст у ери глобалне транзиције и тектонских поремећаја изазваних ратовима на истоку Европе и Блиском истоку. Према подацима Светске банке, више од 800 милиона становника извучено је из екстремног сиромаштва, што је највећи развојни искорак у модерној историји човечанства. Имајући у виду да Европа са целом Русијом има око 744 милиона становника, јасно је које су размере кинеског опоравка за само неколико деценија.

Крајем седамдесетих година прошлог века Кина је била међу најсиромашнијим земљама на свету

Кина данас поседује највећу мрежу брзих железница на свету

Кина данас производи више од 30 одсто светске индустријске производње, поседује највећу мрежу брзих железница на свету и представља водећег произвођача електричних возила, соларних панела и батерија за зелену енергетску транзицију. Према подацима Уједињених нација, Кина је највећи трговински партнер са више од 120 држава света. Такође, кинеске компаније предњаче у областима телекомуникација, вештачке интелигенције, роботике и дигиталне инфраструктуре, што мења техничко-технолошки однос снага у свету. Ипак, било би погрешно кинески успон посматрати као линеаран и неупитан процес. Савремена Кина суочава се са изазовима који ће утицати на њене домете у будућности, посебно када говоримо о технолошком и трговинском супарништву са САД, сложеном безбедносном окружењу у Индо-пацифичком региону, активним геополитичким жариштима широм света и томе слично. Држава која жели да буде глобални лидер, мораће да се суочи са изазовима изван својих граница, што ће бити тест отпорности и за кинески развојни модел.

Заједничка будућност човечанства

Важна димензија геополитике наде односи се на способност политичког руководства да представи напредак и артикулише дугорочну визију будућности. Од тога зависи да ли ће одређена идеја бити привлачна на глобалном нивоу или не. Од доласка председника Си Ђинпинга на власт 2012. године, Кина је уложила значајне напоре да сопствени развојни модел представи као део ширег глобалног процеса. Концепти попут „Заједничке будућности човечанства“, „Кинеског сна“, Иницијативе „Појас и пут“ и Глобалне развојне иницијативе, представљају покушај да се економски успон Кине претвори у свеобухватну визију будућег међународног поретка.

У том контексту, важно је истаћи да кинеско руководство у свом приступу поштује пет принципа мирољубиве коегзистенције и истиче борбу за једнакост суверенитета, очување заједничке безбедности, унапређење заједничког развоја, обострано корисну сарадњу и узајамно учење. Наведени принципи повезани су са кинеском традицијом у којој мир има посебно место.

Доминик Мојси у својој књизи Геополитика емоција писао је о нади и управо ју је везивао за Кину и развој Далеког истока. Он је наду представио као самопоуздање и неку врсту вере која подстиче на сарадњу с другима

Визија председника Ђинпинга представљена је на XVIII националном конгресу Комунистичке партије Кине у новембру 2012. године, када су постављена два циља развоја земље: први циљ јесте да се до 2020. удвостручи БДП, а други да држава до обележавања стогодишњице КПК 2049. постане просперитетна, јака, демократска, хармонична и културно напредна. Зарад остварења зацртаних циљева, Кина је као императив одредила економски, привредни, културни и друштвени развој и то је засновала на два принципа: отвореност и кооперативност. Са тим у вези, кинески председник је представио идеју о заједничкој будућности човечанства и од ступања на власт своју политику усмерава ка остварењу тог глобалног циља.

Иницијатива „Појас и пут“ од 2013. године представља највећи инфраструктурни и развојни пројекат савременог доба

Свеобухватан приступ кинеског председника завређује пажњу, јер предвиђа глобални мирољубив прогрес и отворен приступ за све државе широм света које желе да се прикључе заједничком развоју и напретку. Кинески председник истиче да без развијене Кине нема развијеног света, и обрнуто, те због тога улаже велике напоре у привредни, економски, социјални, технолошки и политички развој Кине, као и у идеје отворености и кооперативности с другим државама у свету. То је веома важно, јер кинеско руководство полази од становишта да је глобални просперитет могуће остварити само кроз међусобну повезаност и сарадњу. Управо због тога Иницијатива „Појас и пут“ од 2013. године представља највећи инфраструктурни и развојни пројекат савременог доба, који обухвата више од 150 држава и бројне међународне организације. За Кину су важне државе у развоју попут афричких, латиноамеричких и азијских, због чега је кинеска развојна парадигма привлачна у тим деловима света. О томе сведоче бројни споразуми о сарадњи и инфраструктурна улагања. Довољно је навести да је трговинска размена између Кине и Африке током 2025. године достигла рекордних 348 милијарди долара и у континуираном је расту.

Кинески народ је вековима уназад свестан да ће „држава која воли рат на крају нестати“

Кина активно учествује у стварању и очувању концепта глобалног развоја и обезбеђује неопходну енергију за постизање светског мира и стабилности. Кинески народ је вековима уназад свестан да ће „држава која воли рат на крају нестати“. Отуда мирољубив развој као трајно опредељење и тежња кинеског народа ка миру. Због тога многе државе света не доживљавају кинески успон као претњу, већ као развојну шансу.

О важности других држава у контексту кинеског мирољубивог опредељења сведоче бројне посете и изјаве председника Ђинпинга. Након ступања на дужност, кинески председник прво је посетио Русију. Том приликом указао је на пријатељске односе, истичући да је јак и функционалан кинеско-руски однос важно средство за очување међународне стратешке равнотеже, мира и стабилности. Током наведене посете, кинески председник је отворио важно питање на глобалном нивоу, рекавши да се за судбину света морају питати народи свих земаља. Како је истакао, ствари које спадају у суверенитет земље могу да решавају само влада и народ те земље, а да светске проблеме могу да, кроз разговоре, решавају само народи и владе свих земаља. Послао је јасну поруку свету и током првог састанка с бившим председником САД Бараком Обамом, рекавши да се кинески сан односи на тежњу да земљу учине просперитетном и јаком и да обнове своју нацију. Самити у Пекингу из маја 2026. године представљају важан дипломатски искорак Кине у 21. веку, током којег је кинески председник Ђинпинг у размаку од свега неколико недеља преобликовао односе са САД, Русијом и Србијом. Ове интензивне дипломатске активности у великој мери дефинишу будући изглед глобалног поретка и безбедносне архитектуре.

Напослетку, за Кину је дипломатија кључна како би се потврдио статус велике силе. Од XVIII националног конгреса Си Ђинпинг придаје огроман значај дипломатији са препознатљивим особинама савременог доба и кинеским карактеристикама, пружајући теоријску подршку политичкој партијској дипломатији како би она што боље служила кинеској мудрости и решењима. Тиме почиње трећа фаза дипломатске трансформације са циљем да „дипломатија унапређене земље“ прерасте у „дипломатију водеће земље“. Кина убрзано иде ка позицији водеће земље у међународним односима, а кинеска визија о заједничкој будућности човечанства јесте покушај да се лични пример напретка и развоја прошири на цео свет. На крају, остаје отворено питање да ли ће визија о „заједничкој будућности човечанства“ бити заједничка и онда када се интереси држава не поклапају. Такође, да ли ће геополитика наде бити способна да се суочи са вишевековном геополитиком хаоса, страха и конфронтације? Мишљења сам да је позитиван исход могућ уколико следимо кинеску изреку „Памћење онога што се догодило у прошлости постаје учитељ за оно што ће се догодити у будућности.“