У недељи у којој се обележава Дан пада Бастиље, односно почетак Француске револуције која је свету барем на речима донела слободу, једнакост и братство, скоро два и по века касније слободно можемо рећи да смо се вратили назад.
На питање где смо се и зашто изгубили и како се ренесансна занесеност завршила ипак тиме да је човек човеку вук није једноставно објаснити.
Али нећу да говорим о геополитичкој ситуацији и ратовима којима је готово цео свет захваћен.
Тема којом се бавимо од првог броја јесте могућност дијалога и његов значај у друштву. Овај појам је у филозофији присутан од античке Грчке, дакле од кад филозофија и постоји, до савременог доба. Од Платона до Хабермаса.
Чувени су Сократови дијалози, у којима је он кроз питања и одговоре, истраживао и покушавао да пронађе правду, истину и врлину.
Иако дијалог (διάλογος) и дијалектика (διαλεκτική) потичу од истог грчког глагола (διαλέγεσθαι – разговарати), они су само код Сократа блиски, у смислу да је за њега дијалектика живи разговор.
Већ код његовог духовног потомка Платона, дијалог постаје књижевна форма кроз коју пише своја дела, која слободно можемо назвати основама филозофије, док дијалектика представља метод трагања за истином.
Код следећег у наследном реду, Аристотела, дијалектика није нужно разговор између људи него начин аргументације у коме се полази од општеприхваћених ставова. Дијалектика се сели у логички простор.
Наставак филозофије, често и сакаћен и испод нивоа грчких утемељивача, скоро све до немачке класичне филозофије односно, да персонализујем, Хегела и Канта, препун је дијалога и дијалектике. А немачка класична филозофија их подиже и враћа на ниво основног алата.
Трагови немачке филозофије воде до Хабермаса, вероватно најпознатијег филозофа савремене епохе, који дијалог ставља у центар свога дела, а културу дијалога као основу своје теорије.
Упркос свему овоме, у Србији годину и по дана део политичког спектра, који пледира да га предводе интелектуалци, као да је комплетно заборавио историју филозофије Европе и дијалог одбија тумачећи га као нешто чиме власт хоће да превари „сироте студенте“, а дијалектику види као неку комунистичко-стаљинистичку пропаганду.
Тако су они који би требало најбоље да је разумеју буквално бацили на ђубре две и по хиљаде година светске филозофије.
Пад је драматичан јер то није само пад политичке културе, то је пад културе уопште.
Пацијент, назовимо га „српска јавна мисао“, озбиљно је болестан, можда и у животној опасности.
Тим поводом смо организовали округли сто, конзилијум ако ми се допушта да будем и мало заједљива. Схватили смо га и као покушај давања дијагнозе, а можда и терапије.
У потрази за дијалогом назив је првог Компасовог округлог стола, рубрике и подкаста који ће бити отворен за све оне који су спремни да разговарају о најразличитијим друштвеним и политичким темама.
Француска револуција је Европи оставила идеале. Али њихово одржавање није ствар револуција већ разговора. Тамо где нестане дијалог, остају само монолози, ултиматуми и уверење да једна страна мора потпуно да нестане да би друга победила.
Уколико је овај разговор показао ишта, онда је то да је највећи проблем савремене Србије управо недостатак места на којима људи различитих уверења могу да разговарају без намере да једни друге поразе.
