Предраг Гага Антонијевић за Српски недељник Компас говори о филму Сретење, Карађорђу и Милошу Обреновићу, али и о Србији која, ни после два века, још није завршила разговор са собом
Код неких аутора унапред се зна. Шта год да ураде, изазваће реакцију. Некада одушевљење, некада оспоравање, али равнодушност готово никада. А за уметника већег комплимента вероватно нема.
Предраг Гага Антонијевић управо снима филм који је полемике изазвао много пре него што је пала прва клапа. Већ сама одлука да у истој причи суочи две можда најзначајније и најконтроверзније личности модерне српске историје – Карађорђа и Милоша Обреновића – под насловом Сретење, била је довољна да отвори расправе. Јер у друштву које ни два века касније није до краја помирило њихова различита политичка и историјска наслеђа, тешко је замислити тему која је истовремено и филмски и друштвено захтевнија.
Али разговор који смо водили на сету показао је да Сретење за Гагу Антонијевића није филм о томе ко је био у праву, а ко није. То је покушај да се кроз двојицу људи од крви и меса разуме како је настајала модерна Србија, али и зашто се неке наше поделе упорно враћају, без обзира на то колико пута смо их кроз историју скупо платили.
После Даре из Јасеновца, могли сте да снимите практично шта год пожелите. Зашто сте изабрали баш причу о Карађорђу, Милошу и Сретењу?
Нисам баш сигуран да сам могао да пожелим све што сам желео, али ово јесам желео. У овој фази живота трудим се да енергију и ентузијазам, које још, хвала Богу, имам, трошим на теме које су и национално важне, али и које мене лично дотичу.
Историја ме занима целог живота. Много сам читао и, као историчар аматер, посебно проучавао Први и Други српски устанак. Зато је ово за мене била сасвим природна тема.
Поред овог филма имам и сценарио за „Јаничара“, направили смо и сценарио за „Косовски бој“. Има још много жеља. Човек снује, Бог одлучује, али трудимо се.
Карађорђе је вероватно најпознатија личност српске историје, али о њему готово да немамо велики играни филм. Како је могуће да смо морали да чекамо 2026. годину да би неко испричао ту причу?
Управо је то био један од разлога због којих сам желео да направим овај филм. Имамо онај стари филм Вожд Карађорђе, а касније и одличан филм Карађорђева смрт. Али, генерално гледано, много више се радило о Милошу Обреновићу. Карађорђе је као личност остао некако скромније представљен. Није се улазило довољно дубоко у његов карактер.
Покушао сам да помирим Карађорђа и Милоша. Не њих двојицу, нити две династије, него нас. Да схватимо да без једног и без другог не би било Србије у којој данас живимо
Са друге стране, имали смо сјајне глумачке интерпретације Александра Берчека као Милоша Обреновића и Марка Николића као Карађорђа. То су заиста биле феноменалне и, рекао бих, непоновљиве глумачке бравуре. Нисам, међутим, желео да направим филм само о Карађорђу. Желео сам да направим филм о њима двојици. То су две историјске личности чија је прича заснована на историјским чињеницама, али је истовремено и уметничка интерпретација тог времена.
Покушао сам да их помирим. Не њих двојицу, нити две династије, него нас. Да схватимо да без једног и без другог не би било Србије у којој данас живимо. Обојица су заслужни за ову земљу и то је основна тема филма. Постоји чак и та симболика – два у једном.
Писао сам сценарио покушавајући да обојицу представим као људе од крви и меса. Да не буду само митски јунаци, него људи као и сви ми. А управо кроз тај људски угао да покажемо колика су заправо била дела која су учинили. Надам се да ћемо успети и мислим да смо на добром путу. За сада сам веома задовољан.
После Спасиоца, Даре из Јасеновца и сада Сретења, стиче се утисак да вас не занимају само велики историјски догађаји, већ управо људи који се нађу у њиховом вртлогу…
Увек је то прича о човеку. Може то да буде мали човек у вртлогу великих светских, друштвених и ратних збивања. А може да буде и велики човек који у себи носи душу обичног човека, па кроз све то израсте у историјску личност.
Ово је прича о свим тим нашим, хајде да кажем, свињарским трговцима и једној, условно речено, ситној буржоазији која је тада живела боље од остатка сиротиње. Били су кнезови, били су имућни… Што би се рекло, нису морали.
То ме је фасцинирало у целој причи о устанку. Јер оно што каже народна песма – да кнезови нису били ради да ударе на Турке и дахије, него да је то желела само сиротиња раја – једноставно није тачно. Управо су они повели.
Они су одлучили да подигну револуцију. Јер ово није била само борба за ослобођење Србије. Била је то и револуција, па чак и нека врста социјалне револуције. Ништа другачије није било ни у Америци када су се побунили против Енглеза и створили своју државу.
Питам се шта би данас натерало неке наше богаташе да се побуне против, рецимо, НАТО или Запада. Вероватно никада не би.
Шта се променило?
Тада је, очигледно, постојала нека друга свест. Можда су то били другачији људи. А опет, човек жели да верује да смо ми исти као они. Погледајте само колико смо данас спремни да се жалимо да нам није добро, да нам је тешко ово или оно. А ја се данас, док горе у Гостиљу снимамо Милошев конак, сећам свог детињства.
Одрастао сам без струје и без воде. Музао сам овце, чувао их, учио уз гасну лампу. Кришом сам узимао дедин транзистор да слушам Радио Луксембург, јер ми није давао – батерије су биле скупе.
ФОТО: Видоје МанојловићИ погледајте докле смо стигли. За време једног људског живота дошли смо до тога да нам се чини да ће пропасти свет ако на тренутак нестане нешто на шта смо навикли. То ми је фасцинантно.
Зато мислим да је овај сценарио веома релевантан и за данашње време. Видећете у њему односе великих сила према нама, видећете обрасце који се готово идентично понављају и данас.
Рекли сте да је главна идеја филма била да на неки начин „помирите“ Карађорђа и Милоша Обреновића. Да ли мислите да Србија ни данас није до краја помирила те две своје историјске и политичке природе?
Искрено, не мислим да је могуће потпуно их помирити. Али мислим да је важно да се миримо. Важно је да тај процес траје и да сви у њему учествујемо.
Проблем настаје када неко одбије да учествује у том процесу. И ово није политичка изјава, већ моје уверење да се само кроз стално тражење најмањег заједничког имениоца може нешто постићи.
Код неких народа је тај најмањи заједнички именилац потпуно јасан. Погледајте Израел. Они су политички можда и више подељени него ми, али када су у питању национални интереси, зна се где је црвена линија. Код нас никако да се успостави тај најмањи заједнички национални интерес.
Ипак, човек жели да верује да ће дијалог превладати. Није најважније која ће политичка опција победити данас или сутра. Важно је да се демократски процес не прекида.
Погледајте Америку. Она је настала кроз веома тешке унутрашње сукобе. Различите опције су се стално сукобљавале, али су управо кроз тај сукоб градиле систем, поправљале га и мењале оно што није ваљало.
Код нас имам утисак да је у последње време постојао покушај да се тај процес потпуно заустави. Мислим да је то велика историјска грешка и да за њу сви сносимо део одговорности. Али одбијати да учествујеш у дијалогу и процесу помирења, то једноставно није добро.
Карађорђе је у нашем колективном памћењу готово митска личност. Шта вас је код њега као човека а не историјског симбола највише занимало?
Читао сам заиста много. Књиге, мемоаре, разна сведочења, анегдоте, истините или не… Све што је могло да помогне да се направи слика о њему.
Неспорно је да је био човек кратког фитиља. То се види из готово свих извора. Али, у исто време, имао је снажно осећање правде.
У филму сам покушао да направим једну врсту паралелног портрета. С једне стране Карађорђа, а с друге Милоша као државника.
Колико год данас некоме деловало страшно то што је Карађорђе радио, па и када је убио рођеног брата, треба разумети и државни разлог који је стајао иза таквих одлука. То је огромна лична жртва, али и пример човека који државу ставља испред себе.
Ако други људи гину, а његов брат дивља по Србији, онда он сматра да за њега не могу да важе друга правила. То је, по мени, озбиљна поука и за данашње време.
Што се Карађорђа тиче, покушали смо да се одмакнемо од оне романтичарске представе коју сви носимо у глави. Већина портрета по којима га данас препознајемо заправо није настала док је био жив. Постоји само један приказ за који већина историчара сматра да је настао према Карађорђу из живота и да најверније приказује његов изглед. (Бакрорез руског гравера Алексеја Осипова из 1805. године, настао током Првог српског устанка – нап. аут.) Другим речима, врло је могуће да није ни изгледао онако како га данас замишљамо.
Али мени физички изглед није био важан. Важно ми је било да пронађем човека иза вожда. Не могу сада много да откривам, али мислим да смо загазили у озбиљне дубине.
Зашто је баш Ненад Јездић био ваш први избор за Карађорђа?
Био је мој први и једини избор. То је изузетно тешка улога. Тај човек у једном тренутку иде од суза до готово убилачког беса. Потребан вам је глумац који има и физички ауторитет и огромну унутрашњу емотивну ширину. Мислим да Ненад Јездић то има.
У филму важну улогу има и Јелена, Карађорђева супруга. Колико вам је било важно да причу о настанку државе испричате и кроз једну породицу, а не само кроз велике историјске догађаје?
Јелена Карађорђева, као и Љубица Милошева, веома су важне. Али ово није њихов филм. Њихове сцене служе да још боље упознамо Карађорђа и Милоша као људе. Све што смо бирали у тим односима има своју функцију. Готово свака сцена са Карађорђем има неку врсту одјека у Милошевој причи и обрнуто. Зато нисам могао да правим две потпуно одвојене биографије. Све време сам водио рачуна да се један карактер огледа у другом. И мислим да то засад функционише веома добро.
Такође, Вук Јовановић који игра Милоша је одличан. Радио сам с њим и раније и знам шта може. Наравно, веома је тешко играти Милоша после Александра Берчека, биће поређења, и то је потпуно нормално. Али долазе нова времена, нови глумци и нове генерације. И свака генерација треба да добије свог Карађорђа и свог Милоша.
Ако погледамо вашу филмографију, чини се да је Сретење први филм у којем се бавите тренутком стварања, а не распадања. Да ли је то случајно или сте природно дошли до те тачке?
Искрено, тако је испало. Никада о томе нисам размишљао на тај начин док ме нисте питали. Али јесте занимљиво када се погледа уназад.
Мене је овде највише занимало да покушам да пронађем тај најмањи заједнички именилац. Да видим постоји ли нешто око чега можемо да се окупимо, без обзира на све разлике.
Холивуд вас је научио како функционише једна од најмоћнијих филмских индустрија на свету. Када данас погледате себе, да ли је Америка од Предрага Гаге Антонијевића направила бољег редитеља или бољег занатлију?
Ја то никада не раздвајам. Када сам био млађи, био сам, као и већина младих људи, помало надобудан. Имао сам један поглед на филм. У међувремену сам стекао много више заната. И управо ми та занатска сигурност данас даје слободу да се бавим креативним стварима. Ако нисте сигурни у занат, веома је тешко да се изразите. Морате прво да овладате занатом да бисте могли јасно да артикулишете оно што желите. У том смислу, занат је неопходан.
У Америци постоји огроман број врхунских занатлија. Али има и великих уметника. Много већих него што се често мисли у Европи. Тамо се, међутим, пре свега тражи да се посао уради како треба. Да испоручите оно што сте обећали. Ако сам пристојан занатлија, мени је то сасвим довољно.
Често се код нас прави подела између ауторског и комерцијалног филма, као да једно искључује друго. Ви сте успевали да будете и гледани и ауторски препознатљиви. Да ли је та подела уопште стварна или је више изговор за просечност?
Не бих улазио превише у ту поделу. Опет кажем – у Америци има много великих уметника и сви су они истовремено врхунске занатлије.
Некада је прича о „уметничком филму“ једноставно израз немоћи. Као, прогласиш нешто уметношћу унапред, па ваљда више не подлеже никаквом суду. А притом, будимо реални – нисмо сви Микеланђело. Не може сто људи у Србији који се баве филмом да буду Микеланђело. Неко мора да буде и Петар Молер.
Напомена: Петар Молер (1775–1816) – српски сликар, војвода и један од најзначајнијих учесника Првог српског устанка.
Не треба унапред говорити: „Ја правим уметничке филмове.“ Прво, ко зна да ли ће то заиста бити уметност? А друго, уметност настаје из много различитих околности. Потребни су изузетан дар, генијалност, време…
Не може човек сам себе да кандидује за уметника. Ја сам увек био за то да правимо филмове. Па ће један испасти овакав, други онакав.
Не треба потцењивати ни занат. Погледајте Џона Форда. Снимио је огроман број филмова. Радио је невероватном брзином. Данас памтимо неколико његових ремек-дела, али иза њих стоје десетине и десетине других филмова. То је једноставно посао.
Догоди се некад нешто посебно и настане велико уметничко дело. Али оно настаје из рада. Не из приче о уметности.
Када данас гледате младе редитеље, имате ли утисак да више размишљају о томе како ће њихов филм изгледати на фестивалима или како ће изгледати пред публиком?
Питање је, заправо, и о којим фестивалима говоримо. Ја сам са првим филмом био у Венецији. Наравно да је то велика ствар. Али врло брзо сам схватио да то не може да буде главни циљ.
Мислим да је проблем и у томе што се на Факултету драмских уметности готово искључиво форсира један модел европског ауторског филма. То није добро. Не можете сваком студенту наметати исти израз. Можда је неко рођен да прави комедије. Можда неко жели акционе филмове. Можда неко има осећај за трилере.
Посао професора јесте да препозна за шта је студент талентован и да му отвори што шири поглед на свет филма, а не да га усмери само у једном правцу. На крају велики број тих студената заврши на мањим фестивалским програмима, а врло ретко направи озбиљну међународну каријеру.
Да ли постоји филм који сте целог живота желели да снимите, а из било ког разлога никада нисте? Или можда филм за који сте проценили да Србија једноставно још није спремна?
Знате како кажу – најбољи су увек они филмови који нису снимљени. Они које носите у глави увек делују већи и бољи од онога што на крају завршите на платну. Човек једноставно мора да прихвати да ће неке ствари заувек остати у фиоци. Можда ће баш оне бити боље од свега што је снимио. Али таква је судбина овог посла.
ФОТО: Видоје МанојловићПосле Даре из Јасеновца и сада Сретења, да ли вам је некада пало на памет да одустанете од историјских тема, знајући да ће се код нас готово свака расправа више водити о политици него о филму?
Наравно да знам да ће се то десити. Али баш зато ме више није брига.
Одлучио сам да више не трошим енергију на ствари које ме не занимају, већ да се бавим националним темама док још имам снаге и воље да их радим. Боље је да их направим ја него да остану неснимљене. Ко зна да ли ће их неко други уопште снимити.
Имам утисак да је у последње време постојао покушај да се демократски процес потпуно заустави. Мислим да је то велика историјска грешка и да за њу сви сносимо део одговорности. Али одбијати да учествујеш у дијалогу и процесу помирења, то једноставно није добро
Ми смо имали један веома дуг период у којем је готово било срамота бавити се оваквим темама. Преовладавале су приче у којима је било пожељно пљувати по Србији и Србима, углавном због додворавања појединим европским фестивалима и њиховим споредним програмима.
То мене више не занима. Мени је ово много важније. Док будем имао снаге, бавићу се управо овим темама.
Да ли је данас у Србији теже направити историјски филм или историјски филм који неће бити проглашен политичком изјавом?
Мислим да је то готово немогуће. Ја отворено подржавам политику Александра Вучића зато што заиста мислим да је то у овом тренутку најбоље што Србија има да понуди. То је моје искрено мишљење.
Наравно, неко ће одмах рећи: „Лако је теби, зато то причаш.“ Али није баш тако.
Да видим озбиљну и уверљиву алтернативу, наравно да бих размишљао и о томе. Међутим, ја је данас не видим. Док год будем сматрао да је ово најбоље за Србију, имаће моју подршку.
Домаћа филмска сцена често делује подељено на затворене кругове и неформалне кланове. Колико је данас у Србији тешко остати професионално свој, а не припадати ниједном табору?
О томе више много ни не размишљам. Људи ће вам увек наћи разлог да нешто замере. Ако није једно, биће друго. Са тим сам одавно у миру. Мени је најважније да будем искрен у ономе што радим. Не правим филмове у које лично не верујем. Исто тако не бих могао да подржавам нешто у шта не верујем. На крају човек остане сам са собом. То је једино важно.
Ипак, постоји утисак да вас део струке никада није прихватио онолико колико публика јесте. Зашто је то тако?
Па они би ми замерали по било ком основу. Шта год да радим. То је једноставно тако. Са тим сам одавно научио да живим. Мени је много важније да останем искрен према себи. Ако правим филм, правим га зато што верујем у њега. Ако износим политички став, износим га зато што стварно тако мислим. Не због било какве користи.
Када погледате своју каријеру, имате ли утисак да вам се у Србији чешће судило кроз политичку перцепцију него кроз филмски рад?
Вероватно јесте. Али то више не могу да променим. Нити желим тиме да се оптерећујем. На крају остају филмови. Све остало прође.
Шта вас данас више плаши – да направите лош филм или да направите филм који никога неће наљутити?
Лоши филмови се дешавају. Професионалцима ређе, аматерима много чешће. Код професионалаца постоје осцилације. Некад је филм бољи, некад слабији. Код аматера често имате један велики успех, па после тога више ништа.
Наравно да сваки пут када почињете нови филм постоји страх. Плашите се да нећете успети да публици пренесете оно што сте желели. Али мене то више не оптерећује као раније. Данас много више верујем свом инстинкту. Пратим своју намеру. Пратим свој ентузијазам.
Да ли је, заправо, најгори филм онај према којем публика остане потпуно равнодушна?
Да, вероватно јесте, али ни о томе више превише не размишљам. Радим оно што волим. Радим оно што ме занима. Коме се допадне – допадне се. Коме се не допадне – и то је у реду.
Ове теме свакако никога неће оставити равнодушним. То сам знао још док сам радио Дару из Јасеновца.
Да данас имате тридесет година и да тек почињете каријеру, да ли бисте први сценарио покушали да снимите у Србији или бисте одмах тражили карту за Лос Анђелес?
Не бих ништа мењао. Мој одлазак у Холивуд догодио се потпуно природно. У оно време то је деловало као нешто невероватно далеко, готово недостижно. Али мени је било глупо да останем овде и да се цео живот питам шта би било да сам покушао.
Видео сам тамо своје Хималаје и рекао себи: хајде да пробам. Ако стигнем до врха – одлично. Ако завршим негде на пола пута, опет добро. Бар сам покушао. То ми је било важније од свега. Свако мора сам да процени којим путем жели да иде. Ја свој пут данас не бих мењао.
После свега што сте прошли – од Србије до Холивуда и назад – када једног дана будете подвукли црту испод свега што сте радили, шта бисте највише волели да остане иза вас?
Одговорићу мало другачије. Постоји једна књига која је веома утицала на мене. Зове се Хагакуре. Покојни Драгуш Калајић поклонио ми је још давно. Био сам млад када сам је прочитао и у њој постоји једна реченица коју никада нисам заборавио.
Питам се шта би данас натерало неке наше богаташе да се побуне против, рецимо, НАТО или Запада. Вероватно никада не би
Каже: „Животни пут самураја је седам пута доле, осам пута горе.“
Ја тако гледам и свој живот. Потпуно ми је свеједно да ли сам тренутно горе или доле. То су само станице на путу. Важно је да идеш својим путем.
За крај, шта ће Сретење открити о нама, а да већ не знамо?
Неће нам открити ништа што већ дубоко не знамо. Али можда ће нас подсетити. Подсетити да морамо да тражимо помирење међу собом.
Те поделе нас прате кроз читаву историју. Без обзира на све оно што смо као народ прошли, ми им се стално враћамо, иако знамо да нам никада нису донеле ништа добро. Ако филм макар мало покаже да неке ствари могу да се помире…
Уколико не овде на Земљи, онда макар горе, са Карађорђем и Милошем…
Ако нас подсети да сви верујемо у једну идеју Србије која треба да иде напред и да свако од нас може томе да допринесе на свој начин, онда ће овај филм имати смисла.
Јер свет је данас отишао у једном веома лошем правцу.
Још нам само фали да и ми међу собом изгубимо способност да око најважнијих питања говоримо једним гласом. То је оно чему се надам.
