Историја, традиција, вера и веровања у великој мери су помешани током историјског битисања тако и толико да их је данас заиста тешко раздвојити и приписати само једном религијско-цивилизацијском кругу
Као и у осталим сегментима извесних поклапања, понављања или подражавања, историја древних друштава, религија или витешких редова, и у пољу симбола, знакова и значења има своју „логику“ настанка, преношења и тумачења из једног контекста у други, из једне епохе у другу епоху, из једне религије у други облик религиозности или чак више њих као што је овде случај. Често спомињана „Давидова звезда“ данас је у јавном мњењу општеприхваћена као симбол јудаизма и Давидове лозе. Међутим, она је заправо сачињена од два симбола који не припадају јеврејској традицији и комбинују укрштање два друга симбола из египатског периода, који представљају пирамиде укрштене тако да је једна од њих својом врхом окренута надоле, дакле у обрнутој перспективи од њеног реалног положаја, тзв. обрнута пирамида. У базичном контексту она представља симболе краљевске власти где је један врх пирамиде окренут ка доле као симбол земаљске власти а врх пирамиде окренут нагоре као симбол небеске власти. У Јудејској традицији „Давидова звезда“ пак симболише месију који ће доћи у двострукој улози као земаљски краљ и као свештенички месија. Постоји дуг период који је протекао док овај симбол није постао оно што у модерној историји јудаизма значи. Познати модерни градитељ синагога Алфред Грот каже да је за „Јевреје она иста врста светог симбола као што су крст и месец за друге две монотеистичке религије“.
У хришћанству она треба да симболише Давидову лозу од које и сам Исус потиче и његову двоструку месијанску улогу. Код масона пак она је транспонована у поједностављени облик укрштених градитељских алата шестара и угломера који су на исти начин уклопљени и симболишу мајстора масона односно његов круг „краља и владара“. И на овом примеру видимо како један симбол има своју вишеструку функцију у различитим временским и идентитетским контекстима. Као и да има своју историјску генезу и вишетруко значење за различите врсте заједница које су га користиле, што је и данас случај.
Често спомињана „Давидова звезда“ данас је у јавном мњењу општеприхваћена као симбол јудаизма и Давидове лозе. Међутим, она је заправо сачињена од два симболакоји не припадају јеврејској традицији
Сличан пример јесте и са словом „тау“, које је у различитим контекстима имало различита значења. У старом Египту то је превасходно био један од важних хијероглифа, који је у јудаизму добио статус симбола за самог Јехову, али се у једном периоду њихове историје користио и као магијски знак у време обележавања Пасхе. У хришћанству он је једно време симболизовао самог Исуса Христа, јер је његово језичко значење у јудаизму (на хебрејском језику значило „Јешуа“) означавао „спаситеља“, док је у преводу на грчки језички и симболички контекст он означавао име Исуса, као спаситеља. У масонској традидици он ће бити коришћен као тзв. троструки тау у контексту ритуала Краљевског свода и представљати моћ „краља, свештеника и пророка“. По могим историјским изворима, у римској традицији (пракси) он је пре свега био првобитни облик справе за мучење, то јест разапињање најтежих осуђеника чија казна се састојала у постепеном умирању и тиме наношењу огромног бола и патње. Многи то повезују са Христовим распећем, у којем је „тау“ у ствари представљен као крст и симбол спаситељевог распећа а касније и самог хришћанства. И опет слична контекстуална варијација симболике и значења која, са једне стране, указује на повезаност извесних традиција, а са друге на њихово различито разумевање и прилагођавање тих истих симбола властитом идентитетском систему вредности и веровања.
Поједностављени симбол „рибе“ такође је имао слично значењско преиначење. Познаваоци древне историје јудаизма везују га за сиболику свештенства и назорејску заједницу, што у језичком контексту арамејског и хебрејског језика може да значи појам за „малу рибу“. Неки хроничари и јудаизма и хришћанства сагласни су у тумачењима да га је прихватио и Јован Крститељ, као симболичку и суштинску синтезу пророчанства о доласку Месије (Исус Назарећанин) као претеча који је крстио самог Господа Исуса Христа на реци Јордан. Од тада он је постао прихваћени симбол у хришћанству исто као и у случају крста. Транспоновање значења присутно и у случају тзв. капе „Митра“ која у хрићанству означава бискупски положај унутар римокатоличанства пре свега, а по предању је свештенички симбол из Египта који је са собом донео Мојсије када је изашао из њега. Занимљивости симболичког контекстуалног прекодирања само су доказ више у прилог чињеницама да су историја, традиција, вера и веровања, у великој мери помешани током историјског битисања тако и толико да их је данас заиста тешко раздвојити и приписати само једном религијско-цивилизацијском кругу. Отуда потреба да се на то стално указује, не бисмо ли тиме повећали меру међусобне толеренције и смањили ниво догматске искључивости која је присутна када су ова питања у њеном главном тематском фокусу.
ФОТО: Компас/Илустрација„Свевидеће око“, древни египатски симбол који симболише троугао или пирамиду као симбол „небеског града“ као савршенства и „Хорусово око“ у њему, често је добијао своје еквиваленте у јудаизму, хришћанству и масонству, само са делимично различитим значењем и симболиком прилагођеним потребама новог религиозног контекста. Око које се налази у средини троугла најчешће у јудејској традицији симболише око Бога Јахвеа, док је у хришћанству троугао означавао „Тројичног Бога“ допуњеног сликом „недреманог ока“. Често се стилизован може наћи и у православним хришћанским богомољама и по званичном тумачењу нема никаву везу са тзв. масонским симболом „свевидећег ока“ и њему приписиваним окултним моћима.
И овај скраћени преглед основних древних симбола јасно указује на везу која је постојала а и данас постоји са религијама, цивилизацијама и тајним друштвима који су их користили у новој значењској традицији. Сличности међу њима више су доказ њихове стилизације према конкретној потреби неголи разликама које су неминовне чим се значењски контекст промени. Било како било, симболи су доказ наше заједничке традиције, које се не можемо нити треба одрећи уз све постојеће значењске нијансе. И као што рече наш покојни филозоф Милан Ковачевић, „наше свести нису просторно-временски распршене, оне светле над безданима ништавила у тами векова и могу ишчилети сваког тренутка“.
Тако је и са симболима, они представљају реалну енергетску слику онога кога или шта симболишу. Њихов енергетски запис оставља трага и онда када га чулима не можемо докучити. Зато су симболи важни, ентитети које заступају могу остати у историјском бивствовању и на миру „посматрати“ времена која долазе после њихове епохе јер је енергија коју еманирају кроз симболе, ма колико преобликована или прилагођена, и даље присутна и делује у свету наше реалности. А оно лепо што долази са њима јесте велики простор аутономне слободе да их тумачимо и доживљавамо онако како наше духовне потребе налажу. Истина је управо оно у шта ми као слободна бића верујемо, ни више ни мање од тога.
