На шљакастим теренима стадиона Кошево често се игра бољи фудбал него на главном
Фудбал и рокенрол. Један је припадао стадиону, други концертној дворани. Један се играо по киши и блату, други је одзвањао клубовима у облацима дуванског дима. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века имали су истог савезника – радио.
У бившој Југославији недељно поподне било је мали породични празник. После ручка укључивао се радио. Око пријемника цела породица, а понекад и читав комшилук. Слушала се емисија „Време спорта и разоноде“, посвећена фудбалу. На столу пива и мезе. Из студија водитељи воде слушаоце од града до града, од стадиона до стадиона: од Кантриде до Максимира, од Пољуда до Кошева, од Тушња до Грбавице, од Чика Даче до Чаира, Карабурме и Маракане. И ЈНА, наравно.
Фудбалски стадиони били су митска места заједничког југословенског идентитета. Радио је био довољан да их замислимо. Препознатљиви гласови репортера преносили су сву драж најважније споредне ствари на свету – фудбала.
Гол, гол, гол!
Мирко Камењашевић, Сеад Хађијахић, Младен Делић, Звонко Михајловски, Радивоје и Марко Марковић, Иван Томић – били су медијске звезде, иако их је већина људи познавала само по гласу. Управо у том гласу била је сва магија недељног поподнева.
Репортери су се у програм укључивали изненада, без најаве: „Гол у Сплиту!“, „Идемо одмах у Нови Сад!“, „Јавља се Сарајево!“ Незабораван је остао узвик: „Гол, гол, гол!
Ко игра за рају и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику
Ти магични гласови обликовали су начин на који смо доживљавали фудбал. Слободан ударац, индирект, центаршут, корнер, аут, фаул, офсајд и чувене „прилике које одлазе у неповрат“ постали су део свакодневног језика. Захваљујући њиховим преносима, генерације слушалаца одрастале су уз Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића, Дулета Савића, Ивицу Осима, Мусемића, Сантрача, Вукотића, Бошкова, Каталинског и Ферхатовића. Њихови гласови допринели су и стварању митологије велике четворке – Црвене звезде, Партизана, Динама и Хајдука.
Истовремено, створили су легенду о „врућим“ теренима Сарајева, Тузле, Зенице, Ријеке и Мостара. Тамо се играло чврсто, грубо и без много милости према нападачима. И највећим играчима тресла су се колена пред гостовања у Зеници, Тузли или Крушевцу. Филозофија одбране на тим стадионима могла се свести на једну реченицу: лопта може да прође, али играч не.
Недеља по подне, ногометни дан
Једном приликом Елвису Џ. Куртовићу пришла је кћерка легендарног одбрамбеног играча Жељезничара Енвера Хаџиабдића да затражи аутограм. „Е, дијете моје, док је твој бабо играо фудбал, мало се ко поред њега лопте наиграо“, рече јој Елвис.
Фудбал је тих година био најпопуларнији спорт у Југославији. Оснивали су се нови клубови, формирале ниже лиге, а деца су трчала за лоптом од јутра до мрака. Радијски преноси су претворили недељно поподне у заједнички ритуал.
А шта би вредела та недељна поподнева без музике? Између укључења са стадиона емитоване су народне и забавне песме, страни хитови, као и домаћи рокенрол – Индекси, Корни група, Тајм, Смак и Бијело дугме. Ипак, у почетку фудбал није био тема домаћих поп и рок аутора.
Редак изузетак био је Џони Штулић. Његова песма „Недеља поподне, ногометни дан“ постала је поетски документ једног времена. Било је довољно тек неколико стихова да дочарају атмосферу недељног поподнева у великим градовима: празне улице, затворене радње и готово сабласан град који је, бар накратко, застао јер се на радију преносио фудбал.
За разлику од доајена сарајевске поп и рок сцене, припадницима новог примитивизма фудбал је био много више од игре. Био је извор инспирације, ризница прича и резервоар из којег су непрестано црпели идеје.
У свету Нелета Карајлића, Сеје Сексона и Елвиса Џ. Куртовића фудбал није био само спорт, већ начин размишљања и уметнички концепт. Живели су на Кошеву, навијали за Жељу и – веровали да народ више воли губитнике. Зато су с посебном пажњом пратили нижеразредне сарајевске клубове: Вратник, Бистрик, Пофалићки и Врбањушу. Та лига се играла недељом ујутро, по магли, киши, снегу и сунцу, на помоћним шљакастим теренима Грбавице и Кошева.
Судар ћевапа и бурека
Ко није гледао махалски дерби Вратника и Бистрика, тај не зна шта је фудбал. Био је то прави мали рат. Судар сунчане и мемљиве стране Сарајева. Судар две раје, две животне филозофије и два темперамента. Судар ћевапа и бурека, телетине испод сача и јагњетине са ражња.
Око терена окупљали су се сви: вредни домаћини и радници, власници башчаршијских бурекџиница, ћевабџиница и ашчиница, адвокати, судије и партијски активисти, шанери, шибицари и џепароши, јалијаши, конобари и клошари. Права социолошка мапа Сарајева.
Јутарњу тишину града изненада би прекинули вика, цика, урлици, псовке и увреде упућене играчима, судијама и навијачима противничке екипе. Ти професионални псовачи – претече лудила са интернет мрежа – показивали су невероватну маштовитост. Псовали су туђе мајке, сестре, ћерке, снаје, јетрве, заове, нане, нене, бабе и деде. Ни куће, радње, аутомобили, фрижидери, ћевабџинице, бурекџинице, ашчинице, и кафићи нису били поштеђени. Страдали су и амиџе, дајџе, шуре и зетови. Псовали су све – осим Тита.
Фудбалски стадиони били су митска места заједничког југословенског идентитета. Радио је био довољан да их замислимо
У стварности све је звучало много суровије и експресивније него што је и сам Иво Андрић описао у приповеткама „Мустафа Маџар“ и „Ћоркан и Швабица“.
Ипак, та бука није много ометала играче. На терену се играо фудбал на живот и смрт, с енергијом и пожртвованошћу као да је у питању финале светског првенства. Било је ту сјајних дриблинга, прецизних центаршутева, слободних удараца и провлачења лопте кроз ноге. Играчи су углавном били некадашњи омладинци Жељезничара и Сарајева, таленти чије су каријере прекинули алкохол, коцка, уличне туче или ситни криминал. Управо зато су на овим утакмицама давали све од себе, не би ли њихов дриблинг или погодак остао упамћен у раји и препричавао се бар до наредног локалног дербија.
У знак сећања на те локалне фудбалске хероје настала је и једна новопримитивистичка дефиниција алтернативне културе: „На шљакастим теренима стадиона Кошево често се игра бољи фудбал него на главном.“
Несуђени фудбалер Неле Карајлић био је нешто суровији. Његова порука гласила је: „ Ко игра за рају и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.“
