Пакет реформи немачког канцелара Мерца доноси опорезивање најбогатијих, удар по бирократији и драконски рез на боловања и пензије, чиме је фаза опуштеног живота за милионе људи завршена
Под тешким теретом суморне статистике и политичких притисака, немачка коалициона влада Фридриха Мерца повукла је потез који многи економисти већ називају историјском прекретницом, али и крајем епохе радничког благостања.
Представљајући „Програм за опоравак и запошљавање“ који садржи 34 радикалне структурне мере, канцелар је послао поруку да је некадашњи мотор Европе званично ушао у фазу борбе за голи опстанак.
Признање да је економска стагнација сатерала државу у ћошак стигло је у тренутку када један од највећих и најугледнијих економских истраживачких центара у Немачкој, са седиштем у Минхену, ifo Institute јавно спустио прогнозу раста БДП-а на суморних 0,5-0,8 одсто за текућу годину са претходних 1,5 одсто колико је предвиђао крајем 2025. Овај аларм пали црвене лампице и у Паризу, где се друга економија Еврозоне, Француска, већ бори са сопственим рекордним буџетским дефицитом и претњом од резања кредитног рејтинга, док Брисел упозорава на то да остатак европских економија клизи у хронично заостајање за САД и Кином.
Изнуђени пакет немачких реформи није само технички покушај крпљења буџета, већ дубоки рез у ткиво немачког економског модела који је деценијама важио за глобални златни стандард. Свестан да Берлин више нема луксуз да игнорише хронични пад продуктивности и губитак конкурентности пред налетом кинеске технолошке експанзије, Мерц је грађанима понудио горку пилулу под изговором да „воз реформи више нема кочнице“.
„Пружамо олакшање радницима и предузећима кроз смањење пореза и бирократије. Од самог почетка поставили смо агенду која служи само једном циљу: желимо поново да покренемо Немачку. Сада је јасно да је то могуће“, поручио је Мерц на представљању економских мера.
РЕЖИМ КРИЗНОГ УПРАВЉАЊА
У средишту Мерцовог маневра налази се покушај да се једним ударцем реше два горућа проблема. То су хронични недостатак инвестиција и оправдани гнев средње класе, чија је куповна моћ драматично осакаћена високом инфлацијом од 2,5 одсто. Влада је тако трасирала пут за пореско олакшање „тешко“ чак 10 милијарди евра на годишњем нивоу.
Како би се затворила буџетска рупа и умирио коалициони партнер СПД, Берлин је посегао за мером радикалног опорезивања најбогатијих. Највиша стопа пореза на доходак подигнута је на чак 47 одсто за ултрависоке приходе. Ова врста прерасподеле богатства јасно показује да је држава прешла у режим кризног управљања, свесна да се социјални мир више не може куповати јефтиним задуживањем.
Мерцов пакет мера напада и немачку бирократију. Највећа новина јесте увођење револуционарног правила о „аутоматском одобрењу“. Наиме, уколико државни административни органи не донесу одлуку о одређеним захтевима компанија у року од четири месеца, пројекат се аутоматски сматра одобреним. Ова мера требало би да драстично убрза ширење енергетске инфраструктуре, али и да олакша рад у стратешким секторима попут аутомобилске, хемијске и фармацеутске индустрије, које су претрпеле најжешћи удар глобалне кризе.
ФОТО: КомпасДЕМОНТАЖА РАДНИЧКОГ ШТИТА
Оно што, међутим, изазива највеће потресе у јавности и наилази на жесток отпор синдиката јесу одлуке које директно задиру у радничка права и социјалне тековине. Берлин је решио да зада директан ударац феномену масовних изостанака са посла, који се већ дуго означавају као отворена рана немачке продуктивности. Влада тако укида могућност да радници отворе боловање и добију оправдање путем обичног телефонског позива лекару. Нова правила постају драконска, јер ће медицински сертификат о неспособности за рад бити обавезан већ од првог дана болести, чиме се шаље јасна порука о нултој толеранцији према злоупотребама.
Како би се компанијама омогућило да лакше дишу у време кризе, пакет доноси и знатно већу флексибилност код уговора на одређено време, као и драматично ублажавање процедура за отпуштање високоплаћеног особља, што практично демонтира традиционални немачки штит против брзих отказа. Други, још дубљи тектонски поремећај крије се у реформи пензионог система, која директно погађа и стотине хиљада радника са наших простора који су своју егзистенцију градили у Немачкој. Пензиони фондови ће од сада део новца пласирати директно на тржиште капитала, док грађане највише брине најављено поступно подизање старосне границе за одлазак у пензију у годинама које долазе. Када се томе дода и драстично пооштравање контроле социјалне помоћи кроз увезивање база података и ригорозно кажњавање сваке преваре, постаје јасно да је Мерцова администрација одлучила да реже трошкове на социјалној сигурности и правима најрањивијих.
ГОЛИ ОПСТАНАК ПОЛИТИЧКОГ ЦЕНТРА
Политички гледано, овај пакет од 34 мере представља класичан, али изузетно ризичан компромис партија које чине владајућу коалицију. Чињеница да су конзервативци морали да пристану на порез за богате, док је левица прогутала драконска правила о боловањима и отпуштањима, говори о степену панике који влада у политичком центру у Берлину.
Ако се посматра искључиво политика, највећи покретач ових економских реформи је голи страх од предстојећих покрајинских избора. Са десничарском Алтернативом за Немачку (АфД) која у анкетама стабилно држи вођство од 27 одсто подршке испред владајућег ЦДУ, традиционалне партије су схватиле да немају више времена за идеолошка препуцавања. Мерц жели да покаже бирачима да држава поново има контролу и да је способна да заведе ред у систему који грађани све више сматрају нефункционалним.
Међутим, главно питање јесте да ли је овај радикалан корак заправо закаснела терапија за пацијента који већ болује од тешких болести. Смањење бирократије и пореске олакшице јесу корак у добром смеру, али се тиме не решавају структурни проблеми високих цена енергената које су трајно нарушиле немачку конкурентност. Зато се потреси из Берлина преливају на остатак ЕУ. Ако посустане мотор од којег зависе ланци снабдевања од Париза до истока Европе, остале чланице Уније, оптерећене слабом домаћом тражњом, неће имати снаге да извуку континент из рецесије.
За милионе радника, укључујући и балканску гастарбајтерску заједницу која чини стуб немачке грађевинске и услужне индустрије, нова правила значе да је фаза опуштеног и сигурног живота у Немачкој завршена. Некадашњи мотор Европе можда јесте упалио реформски погон, али ће цена тог ремонта бити плаћена трајним губитком социјалног комфора.
