Недељник који је пред вама настајао је у атмосфери коју је иза себе оставио непостојећи звучни топ као облик врхунске манипулације у обојеној револуцији која је у међувремену пропала. Малпартеова технологија државног удара или Фукоови на различите начине описивани механизми и стратегије технологије власти, уз наравно најдражег ми Макијавелија, били су омиљена литература моје револуционарне младости. И мислила сам да доста тога знам. Испоставило се да сам читала превише, данас постоје групе на телефонима преко којих добијате инструкције од оних који су се одшколовали на књижици званој Блокадна кухарица. Зашто да читате много када можете да прођете и читајући мало, а можда и нимало – попут ових што јавно наступају у емисијама на блокадерским телевизијама, остављајући утисак који обично користимо за кућне љубимце – само што не проговоре.
Још једна књига остварила је јак утицај на моје сагледавање политике, то су Истина и лаж у политици Хане Арент. Пред нама је данас парадокс да они који се наводно залажу за слободу о којој је она писала, користе управо оне механизме које је описивала као њено главно ограничење, а то је креирање фалсификата како би се манипулисало масама и рационална истина против чињеничне истине. Ту долазим до мог у последњих годину и по дана омиљеног питања: Шта би се десило да имају власт када су на овакву организацију, манипулацију, искључивост и острашћеност спремни док јој још нису ни близу?
Нисмо допустили да нас та атмосфера манипулације понесе. Видовдан има велики симболички значај за српски народ. И не, није српска историја и прошлост, како неки из овог опозиционог корпуса пробају да представе, заснована на миту о поразу, напротив Видовдан је оличење константне борбе. А ако бих тражила реч која је синоним за наш народ, онда је то баш та константна борба, јер да није тако нестали бисмо у ратовима и тешким историјским околностима којима смо увек били изложени, баш као што смо и данас.
Да не идем у прошлост до Сарајевског атентата и Видовданског устава, један српски председник, чији долазак на власт је обележио велики митинг на Газиместану на Видовдан, по многима по броју присутних до данас највећи политички скуп, баш је на исти тај дан испоручен Хагу. Не верујем у случајности. Срамота је што је Милошевић уопште испоручен, а велики је грех што је то учињено баш на Видовдан. И када су такве ствари у питању, не смеју политичко опредељење и дневнополитички интереси да управљају државничким одлукама. Када се оне доносе, само и искључиво Србија и њен интерес могу и морају да буду на првом месту.
До тога опозиција има много да учи, она која је испоручила председника Хагу, требало би да учи на сопственим грешкама, а ови такозвани омладинци, блокадери, да прочитају нешто више од кухарице и да покушају да разумеју Србију и вредности које су њеним грађанима свете.
Уводник волим да завршим реченицом да без обзира на то што ћете у многим текстовима које објављујемо наићи на различита мишљења, оно од чега нико од нас не одступа јесте да нам је Србија на првом месту.
