Присуство опозиционих политичких партија на практично свим „пленумима“ блокадера углавном је позната ствар. Која се због „званичног“ ограђивања „пленума“ од свих странака углавном прикрива, врло нерадо коментарише, али представља – у тишини прихваћено, чињенично стање. Само привремено јер: у наредном кораку, планира се да из „пленума“ настану нове странке
Антипартијска природа блокадера, прокламована на сва звона, само је пажљиво пројектовани имиџ, слика пласирана јавности како би се приграбиле симпатије оних који имају лоше мишљење о опозиционим странкама, а таквих је много. Уједно, служи као средство уцене, како би се саме опозиционе странке приморале да пруже безусловну подршку „студентској листи“, уз одустајање од учешћа на изборима. У пракси ствари функционишу сасвим другачије: на самој „студентској листи“ налазе се „кандидати“ са јасном партијском прошлошћу и профилом, од бивших државних функционера, преко политичких саветника партијских лидера, па све до егзотичних чланова антисистемских странака и покрета (попут бивше странке Јове Бакића, групе „Маркс 21“ и сличних „револуционарних“ група). Бивших и активних чланова старе Демократске странке има међу „стручним сарадницима“, тренерима, инструкторима и „саветницима“ дословно – свуда. Углавном најистакнутије улоге међу њима припадају кадровима ДС који су били припадници некадашњег „Отпора“, из сасвим логичних разлога. У бројним снимцима, сведочењима, новинарским открићима, велики број „пленумаша“ је такође разоткривен као класично чланство опозиционих странака и средство обезбеђења њиховог присуства и утицаја на блокадере – од Београда, Новог Сада и Ниша, па до Новог Пазара, на „пленумима“ ведре и облаче чланови ПСГ, Крени – промени, ДСС, ПОКС, ЗЛФ, ССП, СРЦЕ, СДА… Тешко је пронаћи опозициону странку која није обухваћена на овај начин.
То, међутим, није све: сами блокадери планирају да након избора „пленуми“ генеришу (најмање) две нове странке. Један од истакнутих „лидера“ из Београда, ауторитет на сопственом факултету (али и у „радној групи“ која је задужена за „безбедност“ и предузимање екстремних активности, укључујући и насилне) тај њихов план описује овако: „Нема шансе да ми останемо заједно после избора, левичари и десничари у нашем покрету не могу очима да се гледају. Зато ћемо у скупштини одмах да формирамо две групе, леву и десну. И то ће да буду наше две странке. Идеја је да тако настане политички дуопол, као у Америци или Енглеској, да се те две странке после деценијама смењују на власти, а заправо тако све време владамо ми.“ Теоретски, то код њих тако звучи. Опет, пракса је увек нешто сложенија, па већ данас постоји више од две идеолошки раздвојене групе међу блокадерима, уз тенденцију да их временом буде и још више. Можда не планира баш свака од њих да формира политичку странку у перспективи, али – има ко то планира.
„Нема шансе да ми останемо заједно после избора, левичари и десничари у нашем покрету не могу очима да се гледају. Зато ћемо у скупштини одмах да формирамо две групе, леву и десну. И то ће да буду наше две странке. Идеја је да тако настане политички дуопол, као у Америци или Енглеској, да се те две странке после деценијама смењују на власти, а заправо тако све време владамо ми“
Владан Ђокић, тренутно прворангирани на „студентској листи“, са својим најближим сарадницима увелико разматра идеју да такође – формирају сопствену политичку странку. Наравно, о овом плану „пленуми“ не знају ништа. Ко би све у такву странку (са Ђокићем као лидером) сутра ушао, посебно је питање. Не рачунајући његове личне сараднике, листом кадар ДС, „Отпора“ и ДОС. Свестан да му одговор на ово питање неће бити лак, као ни перспектива у смислу останка на првој позицији „листе“, Ђокић интензивно ради на поправљању односа са „десним“ делом блокадера (шаље позитивне сигнале Зденку Томановићу, Ломпару и Шошкићу, хита на Свету гору и тражи пи-ар везу са познатим спортистима). Одатле осећа да вреба највећа опасност његовим политичким амбицијама. А када његова намера о оснивању политичке странке буде потпуно позната јавности, логично је да дође до бурне реакције „пленума“, који су Ђокићу већ у два наврата стављали до знања где му је место. Њиховим речима, то је тамо – где му „пленум“ каже. Само, када тај поклич изговоре, сви они заправо имају на уму пленум своје партије. При чему неки мисле на партију којој припадају већ сада, док други мисле на партије чије формирање планирају у будућности. Тамо где се свакодневно чује парола „ми немамо лидера“, оних који себе виде у тој улози има на десетине. Где за јавност „нема партија“, иза затворених врата их има – више него што су у стању да данас наброје.
