Политички нокаут Немачке у Савету безбедности УН донео је историјско понижење кабинету канцелара Мерца. Финансијске инјекције и агресивно лобирање резултирали су дебаклом, пошто је свет изабрао партнерску дипломатију Аустрије и Португала уместо арогантних лекција из Берлина
Дипломатија се ретко руши уз тресак, већ тајно иза затворених врата и кроз шифроване депеше. Међутим, оно што се у среду, 3. јуна, догодило у великој сали Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку био је класичан, јавни и бруталан политички нокаут. Када су се избројали гласови за нове несталне чланице Савета безбедности, у редовима немачке делегације завладао је мук. Горчину пораза додатно је појачала чињеница да је резултате изборног дебакла на семафору, са видним разочарањем у гласу, морала лично да прочита бивша шефица немачке дипломатије, а сада председница Генералне скупштине УН, Аналена Бербок.
Из западноевропске квоте, Португал је победио са 134 гласа, Аустрија обезбедила 131, док је моћна Савезна Република Немачка, иначе економска локомотива Европе и самопроглашени морални светионик континента, остала понижавајуће закуцана на дну са свега 104 гласа. Елиминација у првом кругу гласања, и то од држава које имају вишеструко мањи БДП и скромнији дипломатски апарат, није била само изненађење. Слободно се може рећи да је то био политички шамар какав Берлин не памти од сопственог уједињења и јасна порука остатка света да немачки бланко ауторитет више не постоји.
ФОТО: Eskinder Debebe/Xinhua News/ProfimediaЗа земљу која је навикла да на сваких осам година по аутоматизму ушета у најважније тело највеће светске организације, овај пораз представља тектонски поремећај. Он огољава дубоку и болну истину коју политичка елита у Берлину месецима бахато одбија да прихвати – немачка спољна политика је потпуно изгубила компас, а њен ригидни наратив о „моралном лидерству“ и сврставању у блокове једноставно више нема купце на глобалној пијаци. Берлин више не креира правила геополитичке игре, те је и овим гласањем јасно да је постао аутсајдер који немо посматра како му свет окреће леђа.
МИЛИОНИ БАЧЕНИ У ВЕТАР
Оно што овај пораз чини посебно болним и срамотним за кабинет канцелара Фридриха Мерца јесте чињеница да је Берлин у ову кампању уложио ресурсе какви се ретко виђају. Према инсајдерским информацијама из немачког Министарства спољних послова, вишегодишња операција обезбеђивања мандата несталне чланице СБ УН за период 2027-2028. коштала је милионе евра пореских обвезника. Новац је месецима немилосрдно упумпаван кроз такозване фондове за културну и спољну политику, али и кроз сумњиво брза финансирања ад-хок развојних пројеката широм Африке, Азије и карипских острва. Јавна је тајна да су ти пројекти заправо били умивени „чекови за гласове“ малих острвских држава чији глас у Генералној скупштини тежи исто колико и глас једне нуклеарне велесиле.
С друге стране, немачка спољнополитичка машинерија била је упрегнута до максимума, а сам шеф дипломатије Јохан Вадефул ставио је свој лични и професионални кредибилитет на коцку. Месецима уназад, министар је практично живео у авиону, спроводећи агресивну „офанзиву шарма“ од Кариба до Централне Азије. Унутар самог министарства у Берлину формиран је посебан оперативни тим са само једним задатком: лобирањем, притисцима и обећањима сигурног уласка у Савет безбедности УН.
Сведоци тврде да је ова операција на крају личила на очајничко повлачење за рукаве по ходницима здања у Њујорку и састанчење са око 80 министара и амбасадора. Као завршни, готово трагикомичан потез, Немачка је у седиште УН чак довела и џез квартет, покушавајући да гласове светских емисара придобије бесплатним сладоледом и кобасицама.
Стратегија се, дакле, све време ослањала на превазиђен и арогантан, а Берлину тако својствен рецепт из деведесетих – уверење да се наклоност купује комбинацијом финансијских инјекција и западног политичког условљавања. Када је Вадефул у налету самопоуздања поручио како „свет не жели две мале земље у Савету безбедности“, из супротног табора стигао је хладан туш. Аустријанци су остатку дипломатског кора једноставно одговорили: „Гласајте за нас управо зато што нисмо Немци“.
Ако Берлин у УН није у стању да обезбеди обичну већину за привремени двогодишњи мандат, свака прича о месту у друштву САД, Русије и Кине сведена је на ниво научне фантастике
Завршни рачун из Њујорка показао је да су немачки милиони уредно и са осмехом узети, али да је очекивани резултат изостао. Аустрија и Португал су, с друге стране, водили тиху, инклузивну и, пре свега, партнерску дипломатију. Док је Немачка наступала са позиције финансијске силе која дели лекције, њени конкуренти су нудили равноправан дијалог и прагматизам. Када је дошло време за гласање, показало се да је Берлин платио прескупу кампању која је на свом крају произвела апсолутну нулу.
ГЕОПОЛИТИЧКИ ЦЕХ
Ако се загребе испод површине техничког пребројавања гласова, кристално је јасно да је званични Берлин у Њујорку брутално кажњен. Гласање је заправо прерасло у тихи бунт држава Африке, Латинске Америке, Азије и арапског света, које су једва дочекале прилику да Немачкој испоставе рачун за политику двоструких аршина.
Први и вероватно најтежи тег о врату немачке кандидатуре била је ригидна, готово слепа и безусловна подршка Израелу. Док је већи део планете са ужасом посматрао хуманитарну катастрофу у Појасу Газе и захтевао хитан прекид ватре и поштовање међународног права, Берлин је, паралисан сопственом историјском кривицом, јавно правдао и бранио сваки потез званичног Тел Авива. За земље у развоју, то је био школски пример западног лицемерја. У очима тог дела света, Немачка је преко ноћи престала да буде неутрални посредник или праведни заштитник људских права, трансформишући се у пристрасног актера који принципе примењује у зависности од географске ширине и политичког интереса.
Гласање против Немачке било је најјефтинији, а уједно и најефикаснији начин да се Берлину пошаље порука да свет више не жели да трпи евроцентричне моралне придике.
Други, подједнако болан шамар, стигао је као директна последица спољнополитичког курса према рату у Украјини. Под паролом историјске прекретнице (Zeitenwende), влада Фридриха Мерца претворила је Немачку у једног од најгласнијих заговорника војне ескалације и слања тешког наоружања, практично редукујући сопствену дипломатију на ниво логистичког сервиса за ратовање. Међутим, ван граница НАТО пакта и Европске уније, већина човечанства не дели ту црно-белу поделу света на „добре и лоше момке“, нити жели улажење у нове хладноратовске блокове.
Евидентна је порука света упућена Немачкој: „Господо, наоружавате се, знамо шта то значи“
Руска и кинеска дипломатија су месецима пре гласања тихо, али хируршки прецизно радиле на терену. Њихови емисари су несврстаним земљама понављали једноставан аргумент – улазак милитаризоване Немачке у Савет безбедности не доноси мир, већ додатну радикализацију глобалних сукоба и претварање УН у полигон за дисциплиновање неистомишљеника. Насупрот томе, Аустрија са својом уставном војном неутралношћу и Португал са традицијом умерене дипломатије, понудили су се као глас разума и баланса. Свет је, сасвим логично, изабрао стабилност, а одбацио немачки радикализам.
СМРТ „ВЕЛИКОГ СНА“
Последице овог њујоршког бродолома су далекосежне и дугорочно мењају позицију Немачке на међународној сцени, док на домаћем терену у Берлину већ букти озбиљан политички пожар. Пре свега, овим поразом је и званично сахрањен „велики сан“ који немачка дипломатија сања још од времена Герхарда Шредера и раних двехиљадитих, а то је добијање сталног места у Савету безбедности УН. Немачка је годинама, у оквиру такозване Г4 групе (заједно са Јапаном, Индијом и Бразилом), лобирала за корениту реформу УН како би се угурала међу привилеговане геополитичке државе са правом вета. Сада је та амбиција постала предмет подсмеха. Ако Берлин у Генералној скупштини није у стању да победи једну Аустрију и обезбеди обичну већину за привремени двогодишњи мандат, свака прича о сталном месту у друштву САД, Русије и Кине сведена је на ниво политичке научне фантастике.
ФОТО: Bianca Otero/ZUMA/SplashNews.com/Splash/ProfimediaДипломате Аустрије (горе) и Португала славе тријумф
ФОТО: Bianca Otero/ZUMA/SplashNews.com/Splash/ProfimediaИстовремено, у самом Берлину је опозиција већ нањушила крв и почела да испоставља рачуне. Док је Алтернатива за Немачку (АфД) оптужила Мерца за отворено бламирање државе, коалициони партнери из СДУ су пораз назвали потпуним дебаклом. Логично питање које ће одзвањати Бундестагом гласи: ко ће преузети политичку и моралну одговорност за то што су милиони евра пореских обвезника брутално спаљени у Њујорку зарад историјске бламаже? Гнев јавности иде толико далеко да су поједини регионални лидери отворено затражили финансијску освету према УН. Министар спољних послова покрајине Хесен, Манфред Пенц изјавио је да уколико Немачка нема утицај који јој припада, поставља се питање због чега би уопште инвестирали толико новца у ту организацију. Ова отворена претња завртањем славине од стране четвртог највећег донатора УН најбоље осликава растројство у кулоарима немачке моћи.
Министар Вадефул се свакако суочава са најтежим данима у својој каријери, док је ауторитет канцелара Фридриха Мерца претрпео ударац од којег ће се тешко опоравити, и то у тренутку када се његова влада ионако бори са економском стагнацијом и дубоким структурним проблемима у земљи.
БУЂЕЊЕ СТАРИХ СТРАХОВА
Некадашњи амбасадор Србије у УН Бранко Бранковић за Српски недељник Компас оцењује чудним чињеницу да земље из западног региона, које дају две од укупно 10 несталних чланица, нису могле да се договоре о броју својих представника.
– Из Европе су се, дакле, јавила три кандидата уместо два и наравно да је неко морао да испадне. Мислим да се овде гледао и историјат, односно која је од те три земље највише пута до сада већ била у Савету безбедности. Наравно да је то врло важан језичак на ваги који превагне у корист оних који су мање пута били чланови, па су вероватно Аустрија и Португал играли на ту карту. Вероватно да је у свему томе Немачка исфорсирала да буде чланица, али јој то није успело – уочава Бранковић.
Оно што је, према његовом мишљењу, пресудило оваквом гласању, јесте политички курс који Немачка заузима на глобалној сцени, а који већи део света не подржава.
ФОТО: nexus 7/Shutterstock– Последњих годину-две, нарочито од кад је Мерц на челу владе, Немачка на сав глас тврди да ће Русија напасти Европу, што је апсолутно сулудо. Немачка тим поводом чак тражи да се установи буџет који треба великим делом да се издвоји за наоружавање. Наоружавање Немачке буди код свих, а пре свега европских земаља, велику пажњу. Шта то сада значи с обзиром на ужасну историју од два светска рата, где је преко 300 милиона људи страдало? Канцелар Мерц је звецкањем оружјем својој земљи нанео доста штете у овом гласању. Чињеница је да она није прошла и евидентна је порука Немачкој: „Господо, наоружавате се, знамо шта то значи“. То буди неке старе осећаје страха због којих се целом свету диже коса на глави – објашњава некадашњи амбасадор у УН.
ПРЕСТИЖ У ПАДУ
За каријерног дипломату Зорана Миливојевића овај резултат није неко нарочито изненађење.
– Једноставно, Немачка у овоме није имала савезнике, иако је лобирала за пролаз, што је свакако дозвољено поступање. С друге стране, Аустрији су помогле и Русија и Кина и неке друге земље, јер је неутрална држава. Очигледно је овде реч о популарности и интересу земаља које су гласале, пошто једном броју земаља не одговара политика Берлина – каже Миливојевић за Компас.
Неповратно је прошло време кад је немачка економска моћ аутоматски значила и ауторитет политичког условљавања остатку света
Он подсећа да је Немачка још раније покушавала да постане и стална чланица, па јој то није полазило за руком, док је као нестална на тој позицији досад била седам пута.
– Циљ Берлина је да, као чланица Савета безбедности, буде у позицији да утиче на светске односе. Немачка је изгубила ту позицију и сада покушава да се врати свим средствима, и у Европи и глобално. Немачка влада већ има проблема и сада остаје да видимо колико је ово питање било важно у њиховом коалиционом споразуму са социјалдемократама. У сваком случају, ово гласање показује да су немачки утицај и престиж у паду – указује наш саговорник.
Свакако је гласање у УН показало да је свет неповратно закорачио у мултиполарну еру у којој важе нова геополитичка правила. Време када је немачка економска моћ аутоматски значила политички ауторитет и када су лекције о моралу и демократији из Берлина прихватане са страхопоштовањем широм планете, неповратно је прошло. Свет је Немачкој испоставио чист рачун за ароганцију, једностраност и слепо праћење туђих геополитичких агенди на сопствену штету.
Немачки званичници су брже-боље за овај пораз окривили Русију, тврдећи да је Москва иза кулиса искористила свој утицај како би спречила пролазак државе која безрезервно подржава Кијев. Како су ове примедбе остале без нарочитог одјека, питање је да ли у Берлину данас има довољно политичке мудрости и храбрости да се шамар из Њујорка схвати као отрежњујућа лекција или ће немачка елита наставити да тоне у сопствену изолацију, убеђена да је проблем у свету, а не у њој.
