Влада је постао јунак моје младости, док ме је његов брат Стева увео у тајанствени свет обавештајних служби
Најбољег ПР-а имао је друг Тито – Владимира Дедијера. Он је син чувеног географа Јефте Дедијера, човека који је био коњоводац Јована Цвијића. И од чобанина, коњовоца постао је његов наследник, највећи наш географ. Био је црнорукац, написао је Херцеговину и умро је током Првог светског рата. Његова деца су остала сирочићи: Стева, Влада, трећи брат, сестре.
Краљ Александар их је финансирао и послао их је на стипендије по свету. Стевана Дедијера је послао да учи средњу школу у Риму и о њему су се бринули Иво Андрић и Милан Ракић… Влада је ишао у Енглеску, а трећи брат се бавио физиком. Изгледа да је њихова мајка била љубавница краља Александра.
Стево Дедијер ми је причао да је он као дете често одлазио у двор, а мајка му је увек давала да носи очеву књигу Херцеговина. Једном приликом је погледао, пре него што је краљу предао књигу, и ту је било писмо његове мајке краљу. На крају ми је он и дао белешке и рукопис његове мајке, али, наравно, она у тим мемоарима то не признаје… Једног дана, када будем нешто писао, објавићу то.
Сва та браћа Дедијер су отишла широм света. Стева је на крају завршио у Америци на Пристону, студирао је нуклеарну физику код Ајнштајна. На крају је постао и уредник Борбе, а политичку каријеру је завршио када нико Титу није смео да каже добронамерну примедбу да се кинђури и да у оним еполетама личи на Геринга.
Ранковић, Крцун и остали су му рекли да то не сме да се каже, али он то није знао, био је у Америци. То је био крај његове политичке каријере. После је ишао у Винчу и правио је Титу атомску бомбу, да би на крају ишао по свету и постао професор шпијунаже. Влада је направио каријеру у новинарству.
Седео бих за машином, као његов ученик, и писао бих његов тестамент. Увек ми је остављао историју Југославије, Србије... Ја му кажем: „Владо, дај нешто пара“
Енглески краљ Едвард Осми, тобоже због љубави столећа, због једне распуштенице из Америке, напустио је престо. Међутим, он је престо напустио због љубави према Хитлеру. Дедијер је пратио Едварда и госпођу Симпсон свуда по Јадрану. Они су нестали, цео свет је писао о томе, али Дедијер их је нашао, маскиран у рибара. Били су голи, нудисти. Питали су се како тако добро говори енглески, а он би им рекао да сви наши рибари иду у Америку и знају. Данима је у Политици писао репортаже са нудистичке плаже и сви су то преносили. На крају више није знао шта да пише. Пошто је Едвард био најелегантнији човек на свету – први је носио сако са откопчаним последњим дугметом – Дедијер је написао целу насловну страну Политике о томе како господа носе сако.
На крају рата Дедијер је отишао у Америку и написао је књигу Белешке из Америке. У Холивуду је посетио Чаплина, Орсона Велса… Све најзначајније глумце тог доба. Свим тим глумцима је испричао да је Тито највећа звезда тог доба и да би сви они требало да играју Тита у филмовима. Тек после га је одиграо Бартон. Где год би се Влада Дедијер појавио, он је одушевљавао људе, без обзира да ли су били глумци, интелектуалци… Он је са Жаном Полом Сартром обишао Херцеговину, Црну Гору и причао му је причу о Сарајевском атентату. Требало је да се сними филм по књизи Сарајево 1914. неки мега светски хит о убиству Франца Фердинанда. Међутим, ситуација се нешто искомпликовала и на крају од свог тог рада Хаџић је направио филм о Сарајевском атентату, али по много нижим критеријумима. Филм је доживео успех за оно доба у Југославији, а тек после је Вељко Булајић снимио други филм о сарајевском атентату, на основу Дедијерове приче и на основу разних књига које су се тада појавиле.
Испоставило се да је то кључна тема. Покушали су у сатанизацији Срба да прикажу да је 20. век почео са атентатом на Франца Фердинанда и да се завршио опсадом Сарајева где су Срби представљени као нацисти нашег доба. Немачка пропаганда је инсистирала на томе да се забораве нацистички злочини и да се Срби ставе као највећи злочинци.
Сад, такав човек, Влада Дедијер, после партизана прави од Тита мит. После 1948. године направио је једну његову исповест за „Лајф магазин“, што је после изашло као књига, Титова биографија. Постао је мит о првом герилцу у Европи. Тако је створен мит о Титу.
Често сам говорио да Тито и Партизани нису постојали него да је то измислио Влада Дедијер, јер је био добар писац.
Нисам познавао Владимира Дедијера док нисам написао књигу Деца комунизма. Упознао сам га тек после тога. Он је написао текст у Политици да може мирно да склопи очи јер се родио његов наследник.
Често је падао у кому и када му није било добро звао ме је да дођем. Седео бих за машином, као његов ученик, и писао бих његов тестамент. Увек ми је остављао историју Југославије, Србије… Ја му кажем: „Владо, дај нешто пара“.
Био је врло духовит човек. У четвртом тому, који никада није изашао, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита видим да се позива на мене: „рекао ми Марић“. Да је не знам ко убио Благоја Паровића у Шпанији, да је ово, да је оно… Ја кажем: „Владо, нит сам био тамо нити нешто знам о томе“.
Али сам многе ствари по архивама проналазио. Он је увек био неки газда, цела земља, сви историчари су радили за њега, налазили документа. Био је вешт човек. Прво је створио Тита онда га је уништио са књигом Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита. Он је то урадио на превару.
Краљ Александар их је финансирао и послао их је на стипендије по свету. Стевана Дедијера је послао да учи средњу школу у Риму и о њему су се бринули Иво Андрић и Милан Ракић... Влада је ишао у Енглеску, а трећи брат се бавио физиком. Изгледа да је њихова мајка била љубавница краља Александра
Тада је Ђилас био највећа звезда светске штампе. Тито је беснео јер је он открио да су партизани преговарали са Немцима, да су хтели да се убију на Сутјесци… Да је Тито хтео да се преда у Дрвару. Обукао је маршалску униформу и кренуо да се преда. Међутим, тада је Сретен Жујовић Црни узео пиштољ, ставио му на чело и рекао: „Ја ћу те убити, али нећеш се предати“. То су невероватне ствари. Тито је лудео од тога.
Влада Дедијер је рекао да се изјаснио за Ђиласа, да му је био пријатељ и да ће написати књигу против њега. Тито је наредио да се све архиве света отворе и да се све да Дедијеру да то напише. Али он је заправо све то искористио да напише књигу против њега и да уништи човека који га је направио.
Та књига је била рудник информација за све нас. Ми смо тако почели да се бавимо том историјом. Схватили смо да је то заправо била нека гангстерска прича, а не борци за радничка права. То нас је потпуно заразило.
