Није чест случај да један човек, једна историјска личност у своме делу или чак у једноме значајном тренутку опредмети принцип који представља дух времена. Српски народ који је живео у Аустроугарској монархији показао је своју политичку и културну зрелост кроз усклик трибуна, посланика и адвоката Светозара Милетића. У раздобљу у коме ни велике земље нису имале дефинисане политичке максиме које би их јасно одређивале и водиле према „царству слободе“, Срби су имали Сретењски устав али и Милетићеву крилатицу: „Ми смо Срби, али и грађани“.
Ако је Француска револуција конституисала појам нације и појам грађанина и спојила их у једну политичку целину, онда је управо Светозар Милетић претворио своју девизу у политичку идеологију и програм. Срби су добили потврду политичке зрелости и модерности која је у многим земљама и народима Европе била испод прага колективне самосвести. Свакако ће поистовећивање националног идентитета са појмом грађанина и великим наслеђем Русоа и Монтескјеа имати много епилога у новијој историји Европе и европске политичке мисли, али Милетићев геније је то лапидарно и ефектно изразио у контексту борбе српског народа за своја права у црно-жутој монархији.
Иван Мештровић је направио споменик Милетићу, експресионистичко ремекдело изузетне снаге, примерено његовој борби и громогласности максиме која је политички интегрисала Србе и нашла се у пантеону националних вредности са Мајском скупштином и Великом народном скупштином Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи. Споменик је свечано откривен у Новом Саду 1939. године.
Данас смо сведоци једног ретроградног и антицивилизацијког процеса у коме квази-политички посленици управо у Новом Саду, такорећи пред очима горостаса српске политике Светозара Милетића, промовишу малограђанске и шићарџијске идеје од којих би се Русоу, Монтескјеу, Милу, Слободану Јовановићу и свим утемељивачима модерне политичке мисли смрачило пред очима. Да ли је могуће да неки људи, тобожњи интелектуалци, који читав живот и свакодневно пролазе поред споменика испред Градске куће и макар понешто знају на којим крилима је извојевана слобода, данас игноришу античку дефиницију да је политика бављење општим добром заједнице и да је држава оквир у коме се остварују колективни илити национални интереси истовремено са индивидуалним. Можда је њихова намера да српска Атина, колевка нововековног српског културног и политичког идентитета буде по иностраним налозима враћена у предполитичко стање и да уместо Милетићевог поклича омладина узвикује „Нисмо ни Срби ни грађани“.
