Став Билта и Петрича о трансформацији ОХР-а кроз „стратешки нови почетак“ активирао је црвене лампице у Бањалуци. Идеја да се нерешени проблеми у БиХ уграде у преговарачка поглавља са ЕУ наишла је на оштар одговор Републике Српске
Када се у престижном Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу у истом тексту потпишу Карл Билт и Волфганг Петрич, природно је да у Бањалуци то одјекне као политичка бомба. Двојица ветерана балканске кризе који су некада суверено махали Бонским овлашћењима кроз институцију Канцеларије високог представника (ОХР) сада неочекивано траже њено гашење, иако је она успостављена чувеним Анексом 10 Дејтонског мировног уговора којим је завршен крвави рат у Босни и Херцеговини.
Међутим, како то обично бива, ђаво се крије у детаљима…
Њихов предлог није позив на слободу политичких актера у Републици Српској, већ увођење Брисела као новог чувара босанског суверенитета. Идеја да се нерешени проблеми ОХР-а уграде у преговарачка поглавља БиХ са Европском унијом претвара шаргарепу чланства у нови, далеко софистициранији штап.
У свом ауторском тексту, Билт и Петрич су хируршки прецизно дефинисали оно што називају „стратешким новим почетком“. За њих, решење није у повлачењу међународне заједнице из БиХ, већ у њеној трансформацији. Они отворено траже „корекцију дисфункционалног система власти“ и „ограничавање трајних могућности блокаде“, што је у преводу на балкански политички језик директан удар на ентитетски вето и уставну позицију Републике Српске.
Њихов предлог није позив на слободу политичких актера у РС, већ увођење Брисела као новог чувара босанског суверенитета
Најконтроверзнији део њиховог плана, онај који је активирао црвене лампице у Бањалуци, тиче се управо механизма условљавања.
„Услови које високи представници Кристијан Шмит и његови претходници годинама безуспешно захтевају, попут питања државне имовине, могли би бити пребачени у одговарајућа поглавља приступног уговора са ЕУ“, наводе бивши високи представници.
Овом реченицом, некадашњи управници БиХ признали су оно што се годинама негира – да су преговори са ЕУ заправо терен за решавање питања која ОХР није успео да наметне силом. Уместо да се о имовини преговара за столом у Сарајеву или Бањалуци, она би постала део пакета из Брисела по систему „узми или остави“. Тиме се судбинско имовинско питање насилно извлачи из домена права и уставног поретка и пресељава се на клизав терен политичке трговине у којој Брисел држи „и нож и погачу“.
Повлачење линије
Ипак, одговор на овај дипломатски пробни балон стигао је брже него што су аутори плана то предвидели. Народна скупштина Републике Српске (НСРС) повукла је радикалан потез и усвојила Декларацију о затварању ОХР-а, стављајући до знања да Бањалука не прихвата препакивање протектората у нову, бриселску амбалажу.
Овим документом, који захтева моментално гашење функције високог представника и поништавање свих Шмитових одлука, Српска је практично повукла линију која се неће прелазити. Ако Билт и Петрич нуде „стратешки нови почетак“ кроз тихи пренос надлежности на Брисел, НСРС нуди стратешки крај међународног туторства као предуслов за било какав даљи разговор.
Тако за Бањалуку, уградња питања државне имовине у приступне преговоре није европски стандард, већ кршење Споразума о стабилизацији и придруживању. Теза која проистиче из ове Декларације је да ЕУ не може бити и посредник и саучесник у решевању унутрашњих питања БиХ, јер се тиме доводи у питање сама сврха европског пута уколико он води преко демонтаже постојеће дејтонске структуре.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСарадња на политичкој рампи
Ваља истаћи да парадокс овог сукоба лежи у чињеници да се оштра реторика о „бриселском саучесништву“ одвија паралелно са дубоком институционалном сарадњом, јер Република Српска није изоловано острво у односу на Брисел, већ активни учесник у Механизму координације процеса европских интеграција.
Управо је овај Механизам крунски доказ да Бањалука прихвата европски пут, али искључиво као равноправан партнер, а не као административни поданик којем се испоручују готова решења. Кроз овај систем, званичници из Српске свакодневно сарађују са европским експертима на усклађивању законодавства, док су фондови ЕУ, попут ИПА програма, уткани у конкретне инфраструктурне пројекте.
Међутим, ниво сарадње који је до сада био доминантно технички и економски, сада удара у политички зид. Док је Брисел годинама инвестирао у институције РС, покушавајући да их припреми за заједничко тржиште, план Билта и Петрича сугерише промену курса. Интеграције више нису само процес усвајања стандарда, већ полуга за промену унутрашњег политичког баланса.
За Бањалуку је сарадња са ЕУ на изградњи путева или дигитализацији управе прихватљива, али је трансформација преговарачког оквира у „алатку за унитаризацију“ тачка на којој кооперативност престаје, а почиње борба за уставни опстанак.
Балкански преседани
Питање које лебди изнад ове дипломатске шаховске партије није само судбина ОХР-а, већ смисао европског пута у условима сталног политичког условљавања. Ако Брисел прихвати рецепт двојице дипломатских ветерана и покуша да „прогура“ статусна питања кроз преговарачка поглавља, ризикује да од Босне и Херцеговине направи лабораторију за опасан преседан. Модел у којем се суверенитет државе-кандидата ломи кроз поглавља 23 и 24, која су примарно резервисана за правосуђе, борбу против корупције и основна права, а овде би постала параван за решавање питања државне имовине и уставног уређења, могао би лако да постане упутство за употребу и у другим балканским кризама, претварајући процес проширења из интегративног фактора у извор трајне нестабилности.
Питање имовине се насилно извлачи из домена права и пресељава на клизав терен политичке трговине
Република Српска је усвајањем Декларације у НСРС послала јасан сигнал да на такву трговину неће пристати, чак и по цену потпуног заустављања процеса. Тиме се БиХ враћа у своју природну безизлазну позицију да странци нуде решења која домаћи актери у Српској виде као претњу, док истовремено повлаче потезе које странци читају као блокаду.
На крају, „стратешки нови почетак“ дипломатског двојца превише личи на старе грешке међународне заједнице, а то је покушај да се дубоки унутрашњи сукоби реше административним пречицама из иностранства. Без истинског унутрашњег консензуса, ни најсофистициранији бриселски штап неће моћи да натера БиХ да крене напред. Напротив, могао би је само још чвршће приковати за дно балканске чекаонице, док се у позадини гаси светло ОХР-а, а пали неизвесност новог бриселског протектората.
