Од Голог отока до Скупштине: Одлазак вечитог дисидента

Остаће упамћен као отац Демократске странке и човек са једном од најдужих политичких каријера на овом поднебљу

Речити човек који је претрпео све неправде које 20. век може сручити на Балканца, а пре свега Србина, отпутовао је скоро недоречен, оставивши за собом пример компромисности и културе дијалога, који његови тадашњи саборци, а данашњи политички наследници, ни сада, а ни током његовог живота и деловања, нису умели да баштине.

Од затвореника Голог отока, до председника Савезне скупштине скоро исте државе која га је тамо и затворила, доживео је и преживео разна „невремена“ које они који воле своју државу и држе до својих политичких ставова на овом поднебљу, скоро по правилу, увек проживљавају.

А та невремена су за њега почела прерано. Имао је тек осамнаест година, био је гимназијалац у Прокупљу, када га је сукоб са Информбироом 1948. године одвео иза решетака. Без оптужнице и без суђења, провео је двадесет месеци у самицама и казамату Голог отока, искусивши у пунолетству методе „преваспитавања“ које ломе и много старије кичме.

Сам је говорио да је на студије у Београд стигао стар бар двеста година. Личне храбрости му није недостајало, о чему сведоче и савременици и биографи, са свих страна политичког спектра, махом једногласно. По београдским кулоарима чуо сам многе приче о Мићуну, од оних који су га знали до оних који су знали о њему, а који се нису осећали достојно да напишу коју реч и анегдоту, о овој, по њиховим сведочењима позитивној појави по српску, а неки би рекли и југословенску политичку сцену.

Читаоцу је остао посредни сведок, који ће се потрудити да и оним пет врабаца на грани, који не знају о коме се ради, а воле да се баве политиком, приближи лик и дело преминулог.

Драгољуб Мићуновић рођен је 14. јула 1930. године, што значи да је све страхоте Другог светског рата проживео свестан себе и ужаса који су га окруживали. Рођен на самом југу Србије, у Топлици, ране дане детињства проводио је у Скопљу где му је отац службовао као државни чиновник Краљевине. Међутим, вихор Априлског рата 1941. године и фашистичка окупација Македоније прекидају то безбрижно детињство, па породица, оставши преко ноћи без ичега, бежи назад у Србију и спас тражи у пограничном Мердару.

Био је народни посланик са најдужом каријером у савременом српском вишестраначју, биран у скоро сваки скупштински сазив од преломне 1990. па све до 2020. године, када се, због страначког бојкота у који заправо није веровао, коначно повукао из активне арене

А те идеје брусиле су се на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао, докторирао и постао доцент. Као припадник хуманистичке и критичке „Праксис школе“, био је један од идеолошких лидера и председник Акционог одбора чувених студентских демонстрација јуна 1968. године. Црвени универзитет „Карл Маркс“ му власт није опростила: уследило је одузимање пасоша, забрана радова и коначно, 1975. године, удаљавање са Универзитета у историјској чистки групе од осам професора. Тада је, заједно са Љубомиром Тадићем, Загорком Голубовић, Михаилом Марковићем и осталим водећим умовима наше филозофије, са факултета протеран, а устоличена партијска послушност.

У годинама које су дошле, када је држава покушала да га ућутка професорским изгнанством, предавао је у СР Немачкој и Сједињеним Америчким Државама, али је ипак остао везан за Београд. Са својим прогнаним колегама утемељио је Центар за филозофију и друштвену теорију  на који је прогнан са државног Филозофског факултета 1975. у којој се, далеко од очију СУП-а и партијских комитета, чекало да систем напокон попусти. Из тог окружења настала је окосница будуће Демократске странке.

Несумњиво је да ће се иза његовог гроба, као и иза хумке његовог политичког сина, крити, пљујући и псујући своје неистомишљенике, неки нови синови демократије, који у дијалог никад нису, нити ће покушати да верују.

За Професора је политика, чак и у бурним деведесетим, била простор надметања аргумената, филозофска расправа о слободи којој се посвећује живот. За његове  политичке наследнике, она је постала тек пука прагматичност и сув маркетинг у коме је битно само поразити, а никада чути и разумети противника.

ФОТО: KOCA SULEJMANOVIC/AFP/Profimedia

У предвечерје рушења Берлинског зида, крајем 1989. године, Мићуновић са групом интелектуалаца покреће обнову Демократске странке и у фебруару 1990. постаје њен први председник. Водио ју је и академски, можда превише за укус млађих кадрова жељних брзог доласка на власт. Тај сукоб концепција и темперамената са његовим некадашњим студентом Зораном Ђинђићем ескалирао је 1994. године, када Мићуновић подноси оставку на место председника и оснива Демократски центар. Па ипак, управо ће он 1999. године поново окупити разједињену опозицију у ДОС, трасирајући пут ка Петооктобарском пучу.

Из тог времена остаје упамћен и његов готово невероватан парламентарни и доследни стаж. Био је народни посланик са најдужом каријером у савременом српском вишестраначју, биран у скоро сваки скупштински сазив од преломне 1990. па све до 2020. године, када се, због страначког бојкота у који заправо није веровао, коначно повукао из активне арене. Свој живот, своја сећања и све заблуде и победе које је прошао, записао је у својој тротомној аутобиографији „Живот у невремену“.

Зашто комеморативна седница овом, неспорном великану српског вишестраначја, а вероватно и историје, није одржана у данас народној, а некада савезној скупштини, којом је и председавао, најпре као председник Већа грађана Савезне скупштине СР Југославије од 2000. до 2003. године, а одмах потом и као први председник парламента државне заједнице Србија и Црна Гора?

Тиме је отворен простор за његову инструментализацију у политичким поделама и сукобима, који нажалост неминовно следе.