Небитно који се чврсти материјал користи за описивање односа између Србије и Кине, чињеница је да они иду узлазном путањом, посебно када је у питању економија
Време ће показати, али се већ сада са поузданошћу може рећи да је посета председника Србије кинеском колеги у Пекингу једна од спектакуларнијих дипломатских мисија у модерној историји српске дипломатије, имајући у виду сусрете са највишим државним званичницима земље домаћина, потписане политичко-економске споразуме, церемоније дочека и пријема, дужину трајања, али и додељено одличје „Медаља Пријатељства“ главном госту из Републике Србије, највише које Влада Народне Републике Кине може доделити страном држављанину.
Двојица председника су се усагласили да две земље краси челично пријатељство, а поменуто је и да је традиционално политичко поверење чврсто као стена. Небитно који се чврсти материјал користи за описивање односа између Србије и Кине, чињеница је да они иду узлазном путањом, посебно када је у питању економија. Треба подсетити да је Кина други најзначајнији спољнотрговински партнер Србије, у групи кључних страних директних инвеститора и једна од земаља са којима се има споразум о слободној трговини.
ЗАЈЕДНИЧКИ ИНТЕРЕС
Пролазећи кроз десетине споразума у области политичке и економске сарадње, који су у Пекингу свечано потписани, истиче се пет области у којима су стране потписнице истакле заједнички интерес: постизање пуног капацитета примене Споразума о слободној трговини; улагање и трансфер технологије у области енергетике, са концентрацијом на нуклеарну енергију; сарадња у области иновација, роботике и повезивања академских заједница; убрзана размена туристичких услуга, као и снажнија међусобна подршка приликом дипломатских наступа у оквиру мултилатералних политичких институција.
Иако може да звучи превише самоуверено, али ЕУ понекад може видети позитивне примере из земаља кандидата за чланство, у овом случају од Србије
Миленијумску државност Кине краси изражен осећај за дипломатске манире, који могу имати суштински, симболичан, али често и загонетан карактер. Кинеског председника је током маја ове године поред српског, посетио и амерички и руски председник, сваки од њих са својим ставовима, идејама и молбама. Из тога се могу видети бар три ствари, које је кинеска страна вероватно желела да покаже свету: да се може сарађивати и са великим и малим државама/привредама; да се може истовремено разговарати са сукобљеним странама, као и да је Пекинг сада најатрактивнија дипломатска дестинација.
Захваљујућми одличној преговарачкој позицији, која се базира на огромној популацији, конкурентности, економији обима, природним ресурсима, вртоглавом развоју науке и примени исте, али и културној јединствености и препознатљивости, Кина настоји да се на међународној сцени прикаже као неко ко је за слободно тржиште, на којем има највише шансе да профитира, однсоно победи. Са друге стране, Американци и „Еуропљани“ управо ту виде главни изазов њиховом, често јединствено посматраном економском систему.
Ипак, да ли је јака Кина претња Европској унији, или се насупрот мишљењу већине западних стратега она може посматрати као прилика за више стагнантну него просперитетну економију „старог континента“?
Време ће показати, али се већ сада са поузданошћу може рећи да је посета председника Србије кинеском колеги у Пекингу једна од спектакуларнијих дипломатских мисија у модерној историји српске дипломатије
Сетимо се за тренутак чувеног извештаја Мариа Драгиа „О европској конкурентности“, врло добро написаном раду, који је у међувремену постао главна смерница за креирање и спровођење макроекономске политике у Бриселу и главним градовима ЕУ чланица. Овај рад говори о потреби подизања економске аутономије, која би се базирала на убрзању сарадње са поузданим земљама-партнерима и порасту самодовољости европске привреде. У погледу поузданости, неко би рекао да „нема вечних пријатеља већ само вечних интереса“, на шта указује и губитак безрезервног веровања Брисела да из Вашингтона може очекивати само подршку. Са друге стране, са аспекта самодовољности, одавно је јасно да Европа не може одрживо функционисати у условима аутаркије, односно изолованости, услед зависности од увоза енергената, ретких метала, радне снаге, а у последње време све више технологије и безбедности. Рекло би се и да је ЕУ једну зависност у увозу енергената заменила другом, односно да се одустајањем од руских енергената, драстично повећала зависност од увоза фосилних горива из Америке.
Међутим, постоји мишљење да је независтан и слободан човек онај који има могућност избора, с тим да тај избор не буде фаталан. Као чаробна реч се издваја „диверсификација“, што значи да „не треба носити сва јаја у истој корпи“, односно не сме се ићи коцкарски „све на црвено“.
Сарадња са Кином управо носи диверсификацију, могућности избора, која је по поменутој аналогији кључна за подизање економске аутономије.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСРБИЈА РЕГИОНАЛНИ ЛИДЕР
Ту долазимо до спољне политике Србије, која је и у условима глобалног мира, али и у условима изражене геополитичке кризе успела да избалансира економске односе са иностранством и да по основу тога буде регионални лидер у погледу извоза, привлачења страних инвестиција, искорака у смислу дигитализације и примене вештачке интелигенције у пословним процесима и места где ће се наредне године одржати светска економска манифестација Експо 2027, на којој су ових дана потврдиле учешће делегације и Сједињених Држава и Кине. Иако може да звучи превише самоуверено, али ЕУ понекад може видети позитивне примере из земаља кандидата за чланство, у овом случају од Србије.
Наравно, процес обнављања политичког поверења и успоствљања дугорочне економске сарадње није једносмерна улица, већ се морају постићи усаглашавања, међусобна размевања, а можда и поновно покретање преговора о закључењу споразума о слободној трговини и инвестицијама, који је обустављен сада већ давне 2019. године, и то због губитка интересовања Брисела у предвечерје трговинског сукоба, које су иницирале Сједињене Државе. Кина за сада пружа отоворену руку ка Европи, а да ли ће она бити прихваћена, такође ће време показати.
