Веле да се позната блокадерска активисткиња, која у слободно време наступа и као новинар, наводно оклизнула у неким социјалним мрежама и, пре неколико година, представила као потомак професора Хајдина
За оне „са јефтинијим улазницама“, Никола Хајдин је познати мостоградитељ, а годинама је био и председник Српске академије наука и уметности. Пореклом је из Лике одакле је и Тесла, не електрични аутомобил, већ чувени проналазач, можете га видети на новчаници од 100 динара. Они су стубови наше науке и технике која је пак интегрални део наше културе. Дакле, они су носиоци нашег идентитета. Није мала ствар бити са њима у родбинском друштву. Коначно, Личана је мало, биће да су сви неки рођаци.
Позивати се на породичне везе са њима није некакво чудо. Није ни изузетно важно да ли је све то истина, колико смо се само таквих прича наслушали у балканској крчми.
Истина, ни не сумњам да би се активисткиња са свом злобом која је оличава, окомила на било кога другог, наравно ако је иоле „сумњив да је близак власти“, да је на тог другог указано за сличну или чак знатно мању подвалу.
Из медијског галиматијаса који се расцветао ових дана, тешко се може разабрати да ли је активисткиња уопште жива, биће да ју је циркус пољуљао. У сваком случају опозициона страна се свађа, а медији наклоњени власти уживају у препричавању и надувавању.
Нестрпљив читалац се већ пита: Шта нас овај дави са таквим темама, ничега новог ту нема, зашто је то важно.
Е, па, то је важно зато што је то важно.
А, постало је важно у освит цивилизације каквом је данас знамо, проналаском пољопривреде, пре отприлике 10 хиљада година када су у неолиту људи почели да живе у стационарним насељима. Од тада су земљиште, имовина, па самим тим и порекло, постали важни. Пореклом се наслеђивала имовина, а како је цивилизација постајала разгранатија, наслеђивала се власт, мањих држава у почетку, а потом и читавих царевина.
Од када се, пре једно шест хиљада година, људска цивилизација описменила, о томе имамо и обимне записе. Из њих видимо да је моћ наследног права била кључни ослонац друштва, кичма. И друштвени живот се вртео око ове парадигме, а свако друштво је желело да конвалидира свој значај што дужом историјом. Нису само „Срби народ најстарији“.
Тако од Херодота, кога зовемо „оцем историје и лажи“, сазнајемо да су му египатски свештеници, дакле оно што би данас звали естаблишмент – тврдили да су велике пирамиде у Гизи старе – већ тада, а он пише у петом веку п.н.е. – петнаест хиљада година. Данас знамо да су пирамиде старе око 4.500 година. Дакле имале су „једва“ две хиљаде година у Херодотово време. Према томе та тврдња је лаж. Али, Херодот наводи извор, дакле није ју сам измислио, те је тако постао и отац историје.
Овај поучни пример, о потреби Египћана да буду што старији, што укорењенији, а Херодот је први именом забележени историчар, показује да је опсесија пореклом, старошћу идентитета, сигурно постојала у освит историографије, а, верујемо, и раније, само нам недостаје „доказни материјал“.
За оне „са јефтинијим улазницама“, Хајдин је познати мостоградитељ, а годинама је био и председник Српске академије наука и уметности
Класична историографија нам, наравно, преноси велике отимачине и покоље око велике власти подупрте пореклом. На доњим нивоима друштва се та слика из виших слојева пресликавала, не ретко на трагикомичан начин. Од када су Грци – сигурно и пре њих, али су они били писмени, и то веома, па су нам оставили документацију – измислили аристократију скоро свако је желео да буде део ње. Писци су кроз историју направили ремек-дела комедиографије око ове опсесије. На томе су се опробали играчи прве борбене линије комедиографије попут Молијера у „Грађанину племићу“ (Le Bourgeois gentilhomme, 1670) или нашег Стерије у „Покондиреној тикви“.
Комедије су се наравно правиле око неуспешних лажних представљања, трагедије су пак настајале око оних успешних, тако да је и за Шекспира ту било посла.
Већи део историје коју ми знамо – добро можда је не знамо јер смо били лоши ђаци али смо је учили – је, како се то каже евроцентричан, а, заправо, „медитераноцентричан“ јер су све наше предачке културе настале у медитеранском базену. Тек је Цезар извезао медитеранску културу освајањем територија данашње Енглеске и Француске и доброг дела Немачке те дао обрисе овога што се данас зове Европа. Како је и њега наследио сестрић – јер сам деце није имао – Октавијан, јасно је да су се „добри обичаји“ наслеђивања проширили.
Да такав приступ има штете по друштво уочили су и сами Стари Римљани – умало да напишем Стари Латини, вођен стандардним изразом Стари Грци – који су смишљајући разне пословице намењене мучењу деце која по школама уче латински, направили и изреку. Nonquis, sedquid. У дословном преводу: Не ко, него шта. Најбољи превод на литерарно-поетски српски би се пак нашао у у црногорској варијанти српског језика: Није важно чеговић је, но што чини!
Ова васпитна улога латинске изреке је у великој мери изостала, а и латински је протеран из школа да нам не мучи децу презаузету играњем компјутерских игара и блокадирањем.
Тек преласком велике атлантске баре латинско наравоученије почиње да добија и друштвену вредност. Ваљда зато што се у Америци и није могло знати ко је коме предак који је већ увелико лежао у неком гробу у Европи – а преко баре је у Америку долазила углавном сиротиња – дело, а не порекло, је почело да добија на снази.
Данас, рецимо, у Америци имате потпредседника Венса који је и главни идеолог Трампове администрације, рођеног у Middletown, у Охају – што би рекли „у сред недођије“ – у нижој средњој класи. Као младић је отишао у маринце, па завршио државни универзитет Охаја – дакле не баш елитни – али је потом докторирао право на Јејлу! Постао је и сенатор и потпредседник Сједињених држава. Све то можете сазнати из његове аутобиографије „Брђанска елегија“ (Hillbilly Elegy) по којој је снимљен и филм.
Венс је оно што би назвали оличењем америчког сна.
Сигурно је да у сваком друштву има људи који су самоникли, амерички пример сам одабрао само због значаја и тежине.
А, ми, ако већ нисмо тако васпитани, ваља да знамо да нисмо никаква аристократија ако смо у реституцији добили какву рушевну кућу, али „на добром месту“, зидану кредитом из 1940. који сигурно није враћен. Коначно боље је да лажете да вам је Хајдин предак, него да имате стварног претка који није вратио дуг или је украо паре. А, можда и није, зависи какав ко морални аршин има.
Нема људи без порекла, свако од нас има порекло. Ево, рецимо, Божићи су једна веома стара породица, прича се, наиме, да воде порекло још од првих људи.
