Пре петнаест година гледао сам један документарни филм о злочину у Сребреници. Једностран и ангажован да докаже јединственост зла, његову српску природу и, краткорочно, значај тог закључка за будућност Републике Српске и Србије, он није био Бог зна шта кад је реч о сценарију, продукцији и избору саговорника
Ипак, сведочио је и један од генерала муслиманске Армије Републике Босне и Херцеговине. Када је говорио о Ратку Младићу, првом генералу Војске Републике Српске, он је неопрезно изјавио како до „Сребренице“ није имао шта да му замери.
Много је уложено да би било доказано како је Рат у Босни и Херцеговини један пакао који су у европски Рај новог и врлог Америчког Света, донели Срби. Због малобројнијих Словенаца и Албанаца поништена је „имагинативна“ „европска претеча“ – југословенска држава. Али због права два и по милиона Срба ни један бедни предуслов за незавиност Хрватске, Босне и Херцеговине или Косова и Метохије није посављен. Напротив, језиви злочини које је од 1941. до 1945. хрватско-муслимански народ у маси вршио над Србима релативизовани су и оспорени (да исти нису учествовали и у Холокаусту вероватно би данас живели са забраном спомињања српског страдања у НДХ). Срби су кажњени и ретроактивно, па су их многи, а међу њима и председник САД Бил Клинтон и његов главни преговарач Ричард Холбрук, оптуживали за избијање Првог светског рата и последично за узрочнике Другог светског рата и Холокауста ! Само је чињеница да се српски народ налази у Европи, као и да су српске земље биле идеалне за дугорочну војну делатност без западних жртава, са консензуалном подршком и посвећеном публиком широм света, учинила је да не доживимо масовну инвазију НАТО-а, можда и тактичке нуклеарне ударе, и потом дугорочну кроато-муслиманмско-албанску окупацију. Пре него што се Запад ујединио, ујединиле су се његове мржње и предрасуде, од Византије до сломљене руске државе, и изиле се на мали српски народ.
Поредити Рат у БиХ (1992-1995) са Холокаустом или злочинима над српским народом у НДХ, представља игнорантску безочност. Поредити их са највећим дометима европског колонијализма у Конгу, Намибији или Северној Америци није ништа друго него малоумност
Да, рат је злочин сам по себи. Грађански рат, највећи пре оног који су над поробљенима измислили колонијалисти и касније нацисти. Онај ко побеђује гори је од поражених. Ипак, поредити Рат у БиХ (1992-1995) са Холокаустом или злочинима над српским народом у НДХ, представља игнорантску безочност. Поредити их са највећим дометима европског колонијализма у Конгу, Намибији или Северној Америци није ништа друго него малоумност. Када је тих злочина било – а злочини над муслиманима у Приједору, Вишеграду, Фочи, Сребреници и Сарајеву непорециви су – сви они су подстакнути одлучношћу САД, Британије, Немачке и Француске, да безусловно признају БиХ и помогну, а то је Брисел објавио на почетку рата, да буде „сломљен српски бес“. Бес? Бес због тога што је противно Уставу СР БиХ успстављена њена независност, пре него што је спроведен раније договорени план о уставној реформи. Након што је 1991. – у „миру“ – убијено више од петстотина грађана БиХ, међу којима око 80% Срба?
Српски народ није почео рат. У рату је према свим статисткама сразмерно страдао. Ипак, Ричард Холбрук и Анђелина Жоли су и годинама након што су жртве пребројане тврдили да је српска армија убила 300.000 Муслимана и силовала 50.000 Муслиманки. Попис из 2013. показао је да је број већински муслиманских села у БиХ повећан, а српских смањен. Пословна способност и налепница нормалне особе остављена је и професорки америчког универзитета која је јавно сведочила да су српски лекари покушали да на ембрион извађен из силоване муслиманке пресаде псећу главу!
Када је рат завршен постлао је извесно да су у Сребреничком крају муслиманске јединице убиле 3.000 Срба. Како су на почетку, уместо да поштују постигнут споразум, муслимански војници убили народног посланика – Србина и напали српска села. Мари-Жанин Чалић се досетила и како су у сребреничком крају усташе у Другомн ветском рату масакрирале више од хиљаду Срба. Као и да су исто у Првом светском рату чинили кроато-муслимански шуцкори, а рањеног мајора српске војске, која их је браћом звала, Косту Тодоровића, су 1914. године спалили насред овог градића. Ко би на основу приче о опсади Сарајева помислио да су Срби тамо страдали сразмерно више него Муслимани и да су већински живели на трећини урбане територије. Данас на највећем градском стратишту – Казанима – не пише ко је страдао, али пише на Латиници.
Ратко Младић стао је уз српски народ. Бранио је Југославију, а то су САД и Немачка прогласили за међународни злочин
Ратко Младић стао је уз српски народ. Бранио је Југославију, а то су САД и Немачка прогласили за међународни злочин. Маја 1992. заклео се пред Народном скупштином Републике Српске. Како су га видели Муслимани сведочи његово кодно име. Нису га назвали „Ђаво“ („Шејтан“), него „Алах“. Победник у рату у коме су против 80,000 Срба биле армије од 250,000 Муслимана и Хрвата; а са њима НАТО – највећи војни савез у историји људског рода, највећа црква у историји људског рода, Ал-Каида, Иранска револуционарна гарда, далеке стотине милиона правоверних у Малезији и Индонезији… Бранио је осматран из сателита, бомбародван од стране америчких авиона, нападан од муџахетина на јуначком Озрену, на 3,000 киломатара фронта… Одлучан и храбар до мере која улази у легенду. Када му је хеликоптер пао иза муслимаксох положаја, непријатељ га је препознао, повукао се, а узвици „Алах!“ нису се односили на Свевишњег. Генерал Младић прошао је до српских положаја са пиштољем у руци.
После чињенице да Хашки трибунал није осудио нити једног злочинца над Србима. Након срамног одбијања судија и тужилаца међународног суда да се бране на панелу УН у Њујорку. Америчких злочина у Наџафу, Мосулу и Раки. Непризнавања сталног међународног суда за ратне злочине. 70,000 или више цивилних жртава у Гази, бомбародвања Ирана усред преговора… Генерал Младић и председник Караџић рехабилитовани су већ и због дискредитације суда и доказаног геноцидног менталитета њихових тужилаца међу Великим силама. Судови су свакако осудили један број убица, силоватеља и других злочинаца међу Србима, у Хагу нису чак ни у томе знали да направе макар равнотежу, о правди и да не говоримо.
Коначна правда је тако остављена Богу. Међу људима, генерал Младић може бити само српски јунак и мученик. Када је 2011. грешком са двора Карађорђевића председнику Тадићу упућена честитка након „успешног завршетка сарадње“ са Хашким трибуналом, један револтирани грађанин изјавио је: „Није ово први генерал кога сте издали !“. Ту са, пре десет година рехабилитованим, армијским генералом краљевске војске Драгољубом Михаиловићем остоји и постојаће јасни континуитет. Велики Слободан Јовановић написао је после погубљења Михаиловић једну лапидарну мисао. Данас се она односи на живог Младића и важиће заувек. Јовановић је закључио некролог генералу следећом реченицом: „За живота он је био гоњен, клеветан, мучен, и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде, и он нема гроба, али он и даље живи у души српског народа, и ту ће живети докле сpпско име буде трајало.“
