Српски супрематизми су везани или за просторе који су мање оријентализовани или за однос према „учености“. Један је „динарски“, делом „племенски“, други је „хабзбуршки“, док је трећи, деривативни, елитистички
Наше националне елите се тешко носе са српском полицентричношћу. Заводљива мисао Самјуела Хантингтона је оснажила њихову склоност да поједноставе слику српства, потцене различитости унутар православне цивилизације и некритички посматрају њену различитост у односу на западну, која је од краја Другог светског рата постала неочекивано јединствена.
Једнодимензионо, хантингтоновско схватање цивилизација је допринело учвршћивању осиромашеног схватања српства и игнорисања сложености цивилизацијских локација у које нас је угурала историја обележена измештањима. Она су Србе водила преко највише унутаревропске баријере, која прати Саву и Дунав и представља вишу цивилизацијску брану од међуконтиненталне границе, коју чине Мраморно море, Босфор и Дарданели.
Хантингтонова теорија је гурнула у други план и природу разлика између православних земаља. Давно је то уочио историчар Предраг Марковић, иако православна, Русија је у Србији била вектор позападњачења. Руско евроазијство је много ближе западности него српско друговропејство, проказано и у самој Србији, не само на случајно српској левици – изнад свега зато што је преобликовано османским утицајима. Српска историја је поништила значај географије и учинила је да Београд, цивилизацијски, постане „исток“ Москве.
У Србији је најекстремнија „племенска“ компонента „динарског“ супрематизма, успостављена у склопу вишевековног унутарсрпског кретања које је корисно посматрати као „насељенички колонијализам“ дугог трајања
То је важан разлог зашто Русија није остала само српска „мајка“ већ су водеће руске елите „прихрањивале“ српски самопрезир. Из угла најутицајнијих стручњака за Балкан у Руској академији – овде није било ни већег ни веће од Латинке Перовић. Однос доминантне руске елите према српству и модерности Србије не разликује се од односа мајке „Друге Србије“ и политичке комесарке српског аутошовинизма. То је једна од непријатних чињеница које је на српској десници Хантингтонова мисао гурнула у још дубљи запећак.
Њена популарност међу поносно српским елитама је охрабривала игнорисање раселина које су сместиле унутар како српства тако и саме Србије, његове систематски клеветане матице. Упадљива је склоност интелектуалца који је постао националистичка „икебана“ случајно српске обојене револуције да, с једне стране, омаловажи различитости унутар српства, и сведе их на „регионализам“, и, с друге, да плурализам српскоти који се сместио испод јединственог идентитетског крова гурне под тепих „контактне културе“.
СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАСЦИ
Није без последица ни илузија да је о „српском културном обрасцу“ потребно размишљати у једнини. У стварности, број подједнако српских културних образаца једнак је броју живих центара српске полицентричности. Зато се о културном обрасцу, који се овде упорно брка са културним идентитетом, може говорити само као о њиховом заједничком садржаоцу.
Оно што различите српске културне обрасце чини српским јесте чињеница да су то културни обрасци људи који се осећају као Срби. Зато ће они, у центрима српске полицентричности у којима Срби живе са другим заједницама у неподељеним друштвима, бити јако слични, или исти, као културни обрасци не-Срба са којима су бивали социјализовани.
Трећи супрематизам у Војводини је елитистички. Он је поражавајуће често упадљива одлика припадника „просвећених“ сталежа, посебно отуђених „меритократа“ који верују не само да ништа не дугују Србији већ да их српство дави
Иако је, наравно, православље идентитетски јако важно, често кључно, оно је секундарно када размишљамо о културним обрасцима Срба. Колико је мало важно некада се видело у Загребу, а данас се још боље види у Подгорици. Једноставно, тамо су (етнички) Срби и Црногорци „исти људи“. Сва разлика између њих стаје у лично осећање националне припадности. Нажалост, различито саморазумевање је постало важније од свих истости.
Оно што је кључно, и јако лоше, цивилизацијске различитости које су сместиле унутар српства су схватане хијерархијске, и то по два основа. „На дну“ обе замишљене хијерархије се налази највећи део Србије, који је вековима био под окупацијом Османлија. Окрутна османска владавина је била трансформативна, налик колонијалној, и претворила се у један од кључних обликотворних чинилаца српства какво постоји јужно од Саве и Дунава.
Добили смо два српска „супрематизма“, битно различита и по друштвеним последицама и по својој логици, да би се из једног од њих у Београду развио трећи. Супрематизам је појам који се данас користи како би била истакнута склоност једне групе људи да поверују да су супериорни у односу на друге, са којима деле важне идентитетске репере. Када говоримо о српству, то значи да су подложни да поверују да су, ако не баш над-људи, онда над-Срби.
Српски супрематизми су везани или за просторе који су мање оријентализовани или за однос према „учености“. Један је „динарски“, делом „племенски“, други је „хабзбуршки“, док је трећи, деривативни, елитистички. Он је неодвојив од начина како је доситејевштина „колонизовала“ умове српских елита, и учинила их склоним самопрезиру и самопорицању.
Печат који су Османлије овде утиснуле, претворивши највећи Србије у једно од оријенталних друштава у Европи, погодовао је фалсификовању две унутар српске хијерархије. Једна, која „на врх“ поставља Србе у Црној Гори, у суштини је расистичка. Друга, која „на врх“ поставља „хабзбуршке“ Србе, не само у Војводини већ, некада, и у Загребу и другим великим градовима у Хрватској који више нису српски, јесте култур-расистичка.
МЕНТАЛИТЕТИ НАСУПРОТ ИДЕНТИТЕТА
У Србији је најекстремнија „племенска“ компонента „динарског“ супрематизма, успостављена у склопу вишевековног унутарсрпског кретања које је корисно посматрати као „насељенички колонијализам“ дугог трајања. Није мало црногорских Срба односно Срба-Црногораца који су постали склони да посматрају Србијанце на начин како су наводно „инфериорни“ урођеници схватани у западним колонијама, на пример у Алжиру и Кенији, као и да виде Србију, и све у њој, као „плен“ који им припада као „супериорним“ Србима.
Ту треба имати у виду да је утицај османске владавине у Црној Гори, главном врелу овог српског супрематизма, био много „плићи“ него у Србији, иако је водио исламизацији дела становништва. Османлије су битно мање утицале на културне обрасце односно менталитете горштачких племенских друштава, у Азији (у Јемену) колико и Европи (Малисори и Црногорци). С муком су владали тим просторима – као и Британци Авганистаном, који је део исте горштачке односно монтањарске „екумене“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДа бих истакао природу унутарсрпских разлика које су погодовала веровању у супериорност „племенске“ гране српства, када говорим о Србима у Црној Гори стално истичем да је њихов културни образац, налик албанском, важан колико и њихов српски идентитет.
Суштина полицентричности, сваке па и српске, тиче се великог значаја различитости унутар истог. Припадници две „гране“ српства, „племенске“ и „хабзбуршке“, склони су да виде себе као најбоље и највредније Србе, док разлике између та два супрематизма постају јасније када посматрамо како виде наводну србијанску „инфериорност“, „слабост“, „заосталост“…
Српска полицентричност, оригинално условљена географијом, затим вековима оснаживана историјом, која је сеобама увећала број српских „центара“ и значајно усложнила полицентричност српства, која је по себи терет, на крају је цементирана успостављањем националних држава не-Срба – који су склони да дефинишу себе као негатив Срба.
У Црној Гори Мила Ђукановића је постала још транспарентнија стара склоност изградњи и „дограђивању“ млађих балканских нација, и пратећем државоградитељству под патронатом НАТО пакта, натопљена саморазумевањем – ми смо оно што Срби нису.
Ђукановић и митрополит Амфилохије су, понекад заједничким снагама, оснажили два самопоимања која су занемарљиве разлике, и растући анимозитет, сместиле под два идентитетска кишобрана. Лакше је разумети природу јаза ако размишљамо о неизреченој потки два саморазумевања: растући број Случајно православних Хрвата са албанским менталитетом“ насупрот мањине Поносно православних Срба са албанским менталитетом.
Етногенеза „Милогораца“ расрбљивљем Срба је важан разлог зашто у Црној Гори нема српског аутошовинизма. Они који су му били склони, постали су (етнички) Црногорци и зато могу бити само антисрпски шовинисти. Имам утисак да их је све више.
ДУШЕГУПКЕ СРПСТВА
Од почетка друге, случајно српске обојене револуције новембра 2024. године, слично (само)разумевање је поново све присутније у Војводини, иако, за сада, није праћено (етно)генезом нове нације (Срба) „Војвођана“. Оно каже – ми смо оно што „Србијанци“ нису. „Културни“, „цивилизовани“, „прави“ Европљани… у западноцентричној једнини.
Колико је полицентричност тежак терет данас се најбоље види баш у Војводини. У њу се сместила једна – нажалост не и једина – „душегупка“ српства. Како је дошло до тога? Које су снаге, сем Запада, титоизма и прикљученија, допринеле овом поражавајућем исходу?
У Војводини, у синергији, делују сва три српска супрематизма.
Динарски је стигао „возовима без возног реда“ као ударна песница „осме офанзиве“ – заједно са својим црногорским, херцеговачким, личким и другим крајишким „домаћинима“. Он је цивилизацијски, али виталистички и импулсиван, и зато жесток. Пије се са мајчиним млеком, не само у Црној Гори у којој је најжешћи, при томе поносно племенски, и не признаје (новоуспстављену) етничку поделу на Србе и Црногорце.
„Возови без возног реда“ су тај жилави менталитет, који је у стању да себи потчини окружење у које је измештен, пренели у Војводину. Ако га игноришемо, није могуће разумети ерупције мржње и беса којима је била обележена случајно српска обојена револуција, чији је епицентар био у Новом Саду. Ту треба имати у виду и да Војводина, не само због политичког пораза аутономаша који су се размахали у „топлом крилу“ Бојана Пајтића, представља најважнији унутрашњополитички успех Александра Вучића.
Други супрематизам је, такође, цивилизацијски, али није виталистички и зато је „питомији“. Ако Војводину посматрамо као „петријеву посуду“, онда овај неупадљиви, потмули српски супрематизам, изданак њене мителојропске, хабзбуршке прошлости, представља идеалну подлогу за „узгајање“ и бујање друга два, много деструктивнија српска супрематизма.
Однос доминантне руске елите према српству и модерности Србије не разликује се од односа мајке „Друге Србије“ и политичке комесарке српског аутошовинизма
Трећи супрематизам у Војводини је елитистички. Он је поражавајуће често упадљива одлика припадника „просвећених“ сталежа, посебно отуђених „меритократа“ који верују не само да ништа не дугују Србији већ да их српство дави. Учинио је и да овде меритокаратија, доминација „заслужних“, постане веће зло од непотизма, који није мало зло.
Ношен доситејевштином, најподмуклијим отровом који је произвела српска полицентричност, овај супрематизам је „колонизовао“ саморазумевање елита у остатку Србије. Кумовао је више антинародном него наднародном самовредновању „учених“. Учинио је и да, много пре Војводине, Универзитет у Београду постане „душегупка“ српства.
Уоквирен као сукоб цивилизованости, прљави обрачун са Србијом који се у Војводини распламсао после 5. октобра, да би једно време утихнуо захваљујући Вучићу, доживео је нови климакс током годину дана дуге, случајно српске обојене револуције – украшене „локнастим Исусом“ и маскиране вербалном дијарејом Мила Ломпара, моћног зачинског националисте који се гади живог српства које не препознаје у огледалу.
Мало шта је у вези деструктивности и богомданости главних актера последње обојене револуције могуће разумети без уважавања српске полицентричности – и супрематизама који су се сместили у њу. Над будућношћу Србије наставља да се надвија коалиција замишљених српских надљуди, вођених фундаменталистичким бесом. Главна разлика је у томе да једни верују да треба да владају Србијом, а други да Србија не треба да влада њима.
