Каратеристика тог времена садржана је у схватању да религија и магија нису раздвојене и да, свако ко поседује обе моћи, може се сматрати божанством

У историографији постоји општеприхваћен став да су древни Египћани били под великим утицајем цивилизације Сумера. Као почетна фаза њиховог државног и цивилизацијског устројства узима се 3.100 година пре нове ере, када је дошло до уједињења Доњег и Горњег Египта. Иако у почетној фази религијски, магијски и обредно прилично разнородна египатска култура и митологија током протока времена достићи ће одређене устаљеније форме и религијске изразе. Каратеристика тог времена садржана је у схватању да религија и магија нису раздвојене и да свако ко поседује обе моћи може се сматрати божанством. По том правилу египатски краљеви сматрани су синовима божијим, који се након овоземног живота сједињују са својим оцем и постају тзв. космички богови. У таквом контексту је настао и култ бога Озириса као угаони камен њихових веровања. Тако је је и читава митолошка „прича“ о богињи Нут, Изиди и Хорусу спојена са култом Озириса јер се сматрало да у тренутку смрти сваки краљ постаје на небу Озирис.

Градња пирамида се у таквој религијској традицији сматрала директним повезивањем са светом богова, као градитељска експликација успостављања нове везе материјалног и космичког принципа. И баш у том регијско-градитељском топосу спајају се египатска и масонска симболика, њихова значења и „тајна знања“. И као што су за Египћане два стуба били симбол повезивања два Египта, за масоне су они били симболи „стабилности“ света и комплетног поретка. Десни стуб у Доњем Египту означавао је по њиховом дубоком веровању духовни пролаз према Истоку, и он у паралелној масонској традици одговара стубу под називом „Јахин“ који носи симболику „утемељења“. Стуб са леве стране означавао је Горњи Египат и његову везу са Небом, и свему што на небу јесте. Код масона, леви стуб под називом „Воас“ сиболише снагу, чрвстину и носивост. Тек заједно, сматрају „Слободни зидари“, они чине свет стабилним, уређеним и својом суштином тесно су повезани са египатским духовно-моралним концептом „Маат“. Концепт „Маат“ исказивао је египатску потребу за редом и јасним моралним утемељењем свеколиког поретка, и цивилног и духовног. Пролазећи кроз дуго временско „усавршавање“ он ће на крају представљати поредак заснован на правичности, истини и правди.

Један од често навођених примера је баш чин васкрсавања египатског Бога Хоруса који се повезује са хришћанским  васкрсењем Богочовека Исуса Христа

И баш по мишљењу „Слободних зидара“ такав је концепт највише одговарао њиховом схватању како уређења света, тако и њихове унутрашње организације и структуре, али и појединачног усавршавања сваког „брата масона“, који је како у свом профаном животу тако и у самом масонству требало да почива на моралним принципима у којој је братска љубав, помоћ и међусобна солидарност подигнута на највиши ниво. И као што је данас и поред све технике и технологије тешко и замислити у грађевинском смислу подизање таквих сакралних објеката као што су пирамиде, једнако тешко је по мишљењу масона подизати и одржавати тако висок ниво моралног усавршавања који су у садржинском смислу транспоновали у своја правила и вредности из староегипатског концепта „Маат“.

Из изложеног се да разазнати веза између масонства и древноегипатских традиција, по њима она је јасно утврђена, утемељена и постојана. Неки историчари сматрају да је такав став потпуно исправан јер је по њима заиста у староегипатској култури било много тога што масони користе у својој „пракси“. Стога се намеће закључак да су и они били по својој суштини „ритуални масони“ иако наравно себе у идентитетском смислу нису тако могли сагледавати и препознавати јер су у временском следу претходили настанку масонерије као организације. У једној својој фази концепт „Маат“ је сматран женским божанским принципом , односно да је „Маат“ ћерка бога сунца Раа са којим је заједно у чамцу пловила небом. Стајала је све време раширених руку тако да „изгледа као крст чији је горњи део разрезан на пола и заобљен тако да формира облик ока или чамца у вертикалној позицији“.

„ОДАБРАНИ“

Из овог кратког прегледа миленијумског трајања одређених традиција па и њихових тајни и ритуала, потпуно је јасно зашто је такво „знање“ морало бити у поседу само „одабраних“, односно у организацијским оквирима неког тајног труштва какви су у овом случају били „Слободни зидари“. Већина ритуалних радњи у оба случаја одвијају се ноћу, како због њихове „магијске моћи“ и тајанствености тако и због значаја и делотворности коју тим ритуалима придају мистичну компоненту. Неретко се у неким од ритуала старог Египта проналази фомулација „пронашао сам пут“, која за њих нема само симболичко значење проналаска пута ка духовним сазнањима, већ и истинско отварање ка небеском обитавалишту Богова. Занимљиво је да су временски нешто касније сличан обред и формулацију имали и јеврејска заједница Есени а да је и „Јерусалимска црква користила исти термин у свом Закону“. Можда баш због тога један део масонског ритуала подизања брата у трећи степен почиње са оваквом формулацијом „Свемогући и вечни Боже, Архитекто и Владару Универзума, по чијој стваралачкој заповести су све ствари прво сачињене“, коју кандидат изговара пре своје симболичке смрти да би након целокупног ритуала „васкрсао“ као мајстор масон. Све описано на оскудан али довољно јасан начин илуструје симболику преласка пута из „Земље на Небо“, као неке врсте моста којим се трансцендира тај невидљиви рубикон, који је мање или више присутан у модификованом облику у свим религијским праксама и ритуалима.

РИТУАЛИ, САДРЖАЈИ И СИМБОЛИ

Оно што је посебно занимљиво поготово за масонску ритуалну праксу је да је овај мистичан прелаз из једног у други свет, прилично либерализован. Он није био као у многим религијским традицијама ексклузиван и резевисан само за краљеве који након смрти постају богови као и у случају старог Египта, понекад је то могуће било учинити у истом контексту и за богате рођаке тих краљева, односно у масонском случају за ону браћу који су својим усавршавањем били достојни таквог једног узвишеног чина. Немали број истакнутих познавалаца масонске историје склон је тврђењу да као и код њих постоји велики степен поклапања у учењима и ритуалима, како касније у јеврејској традицији, тако и у раним облицима хришћанства, где је понављање религијских образаца, ритуала, садржаја и симбола, мало модификовано, али сасвим довољно очувано да би се могли препознати из којег „оригиналног“ религијског контекста су потекли. Један од често навођених примера је баш чин васкрсавања египатског Бога Хоруса који се повезује са хришћанским васкрсењем Богочовека Исуса Христа. Иако се многим хришћанима, као и самом писцу ових редова оваква поређења чине у најмању руку неумесним (за многе и богохулним), ми их помињемо не да би на било кога набацивали „кривицу“ већ као јасан доказ понављања религијских образаца, чак и онда када су њихови тумачи прешли границу поузданог доказа и упутили се у простор јаловог натезања историје и доказивања недоказивог.

Египатски краљеви сматрани су синовима божијим, који се након овоземног живота сједињују са својим оцем и постају тзв. космички богови. У таквом контексту је настао и култ бога Озириса као угаони камен њихових веровања

Дакле, наш основни циљ био је да на кратак али смислен начин укажемо на постојеће „тајне“ везе између појединих религијских традиција древног Египта и једног дела слободнозидарске „праксе“ које се са мање или више поузданости ослањају баш на њу. На образце који се понављају у новим контекстуалним и временским оквирима и тиме покушавају да докажу своју универзалност и континуитет. И као и увек када се пише о овако сложеним и „осетљивим“ темама, постоји озбиљан ризик да вас део јавности погрешно разуме или сведе на своје доживљаје истих поготово када су они редуковани на оквире властитих схватања и низак ниво спремности на преко потребну толеранцију када су овакви тематски оквири у питању. Наша је скромна немера да вам у овом фрагментарном серијалу само укажемо на могућа значења и тумачења „кругова скривене моћи“ остављајући читаоцима слободу да сами даље истражују и доносе своје судове.